Veče posvećeno Saramagu
U utorak 9. oktobra u Narodnoj biblioteci Srbije održano je veče posvećeno 20. godišnjici od dodele Nobelove nagrade portugalskom piscu Žozeu Saramagu. Tom prilikom publici se obratio ambasador Portugala, Nj. e. Augušto Saraiva Pejšoto, direktor Narodne biblioteke Srbije Laslo Blašković putem pisma, i urednik u Laguni Dejan Mihailović. Mihailović je učestvovao i u razgovoru o književnom delu Žozea Saramaga, zajedno sa književnom kritičarkom Ljiljanom Šop i urednicom u Radio Beogradu Sanjom Milić.
Izdavačka kuća Laguna je objavila 19 Saramagovih naslova, od toga 15 romana, uključujući i poslednji, nezavršeni roman „Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“, putopis „Putovanje kroz Portugaliju“, izbor kratkih priča i novela „Priče s ovog i s onog sveta“, knjigu memoarske proze „Male uspomene“, i jednu nekomercijalnu publikaciju sa piščevom autobiografijom, izvodima iz dnevnika i autopoetičkim tekstom „Od kipa do kamena“. U pripremi je objavljivanje prevoda romana „Povest o opsadi Lisabona“, i tom dvadesetom knjigom Laguna će zaokružiti prozni opus na srpskom portugalskog nobelovca, čime će svrstati Srbiju među svega nekoliko zemalja koje su ga ovako temeljno i sistematično predstavile svojoj publici.
Inicijativom i zalaganjem Dejana Mihailovića uspostavljen je „projekat Saramago“ u Laguni, započet pre sedam godina. „Trebalo je malo takmičiti se među izdavačima, bilo je mnogo zainteresovanih za objavljivanje Saramaga, ali Laguna je dobila prava jer je obećala da će izdati veći broj naslova, što je za ovih sedam godina i učinila. Zahvaljujući vrsnim prevodiocima sa portugalskog, kojih nema mnogo kod nas, uspeli smo da dođemo i do poslednjeg, dvadesetog naslova koji će izaći krajem godine.“
Ljiljana Šop je veliki poštovalac lika i dela Žozea Saramaga. „On me je kupio već prvom knjigom prevedenom kod nas, ’Godina smrti Rikarda Reiša’, zbog mog dugogodišnjeg divljenja prema Fernandu Pesoi. Zbog svega što se dešava ove godine oko Nobelove nagrade za književnost i njenog nedodeljivanja, divno je prisetiti se jednog izuzetnog stvaraoca, ali i čoveka, koji se borio za ljudska prava i za izgubljene vrednosti u današnjem svetu. Njegova velika angažovanost nikada ne zatamnjuje umetničku lepotu ni stilsku raskoš njegovih dela, i osnovnu meru tog njegovog osobenog stila, njegovu neponovljivu, prepoznatljivu, saramagovsku rečenicu, koja je njegov zaštitni znak, i koju je nemoguće imitirati“, kaže Šop.
Sanja Milić smatra da je Saramago provokativan, subverzivan pisac. „On je imao problema zbog svojih antiklerikalnih stavova, levičarskih ideja, ali je u pravu Ljiljana kad kaže da njegova ideologija nikada nije nadvladala estetiku u njegovoj prozi. Ja volim Saramaga zbog toga što se uz njega mnogo smejem, koliko god tema njegovog romana bila ozbiljna ili tragična. Mnogo je nivoa na kojima on može da se čita, metafizički nivo, specifičan jezik i stil, autoironijski odnos prema samom pisanju. Mislim da je Nobelova nagrada možda stigla i kasno. Vrlo često, pogotovo poslednjih godina, ona se dodeljuje iz paraestetskih ili političkih razloga, a Saramago ju je zaslužio svakom svojom rečju.“
Jedno veče je malo da se govori o svim Saramagovim delima, ali su gosti odabrali neke od njih, koje su njima najdraže.
Inicijativom i zalaganjem Dejana Mihailovića uspostavljen je „projekat Saramago“ u Laguni, započet pre sedam godina. „Trebalo je malo takmičiti se među izdavačima, bilo je mnogo zainteresovanih za objavljivanje Saramaga, ali Laguna je dobila prava jer je obećala da će izdati veći broj naslova, što je za ovih sedam godina i učinila. Zahvaljujući vrsnim prevodiocima sa portugalskog, kojih nema mnogo kod nas, uspeli smo da dođemo i do poslednjeg, dvadesetog naslova koji će izaći krajem godine.“
Ljiljana Šop je veliki poštovalac lika i dela Žozea Saramaga. „On me je kupio već prvom knjigom prevedenom kod nas, ’Godina smrti Rikarda Reiša’, zbog mog dugogodišnjeg divljenja prema Fernandu Pesoi. Zbog svega što se dešava ove godine oko Nobelove nagrade za književnost i njenog nedodeljivanja, divno je prisetiti se jednog izuzetnog stvaraoca, ali i čoveka, koji se borio za ljudska prava i za izgubljene vrednosti u današnjem svetu. Njegova velika angažovanost nikada ne zatamnjuje umetničku lepotu ni stilsku raskoš njegovih dela, i osnovnu meru tog njegovog osobenog stila, njegovu neponovljivu, prepoznatljivu, saramagovsku rečenicu, koja je njegov zaštitni znak, i koju je nemoguće imitirati“, kaže Šop.
Sanja Milić smatra da je Saramago provokativan, subverzivan pisac. „On je imao problema zbog svojih antiklerikalnih stavova, levičarskih ideja, ali je u pravu Ljiljana kad kaže da njegova ideologija nikada nije nadvladala estetiku u njegovoj prozi. Ja volim Saramaga zbog toga što se uz njega mnogo smejem, koliko god tema njegovog romana bila ozbiljna ili tragična. Mnogo je nivoa na kojima on može da se čita, metafizički nivo, specifičan jezik i stil, autoironijski odnos prema samom pisanju. Mislim da je Nobelova nagrada možda stigla i kasno. Vrlo često, pogotovo poslednjih godina, ona se dodeljuje iz paraestetskih ili političkih razloga, a Saramago ju je zaslužio svakom svojom rečju.“
Jedno veče je malo da se govori o svim Saramagovim delima, ali su gosti odabrali neke od njih, koje su njima najdraže.
Dejan Mihailović se odlučio za knjige „Putovanje jednog slona“ i „Smrt i njeni hirovi„. „’Smrt i njeni hirovi’ je alegorija o smrti i umetnosti, divna priča sa fantastičnim početkom, gde jednog dana niko ne umire. Tu Saramago majstorski, sa jednom velikom ironijom, govori o ljudskom karakteru i ljudskoj prirodi. ’Putovanje jednog slona’ je putovanje kroz život sam, svojevrsna metafora i alegorija opisana kroz putovanje slona koji je poklon portugalskog kralja austrougarskom prestolonasledniku.“
Ljiljana je odabrala dela „Kameni splav“ i „Kain“. „Saramago je napustio Portugaliju zbog situacije sa cenzurom ’Jevanđelja po Isusu Hristu’. Zbog toga mi se učinilo da je ’Kain’ na neki način tvrdoglavi povratak istoj temi čisto da bi pokazao da on i dalje isto misli, da on svoje stavove nije promenio. To nije samo kritika judeo-hrišćanstva, katoličke tradicije, već se tiče najdubljih tema intime čoveka. Velika alegorija odvajanja Iberijskog poluostrva od Evrope, ’Kameni splav’, govori o Saramagovom evroskepticizmu, ali je on ovim romanom želeo i da promeni koncept shvatanja težišta sveta i kulture. Kroz priču o pet običnih, malih ljudi koji ostavljaju svoj dotadašnji život i sada krstare tim plutajućim ostrvom koje ne zna gde će, on pokazuje da je svaki čovek njegova najveća i zapravo jedina tema“, ispričala nam je Ljiljana Šop.
Za Sanju Milić najvažnije su „Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ i „Pećina“. „’Pećina’ se odnosi na Platonovu alegoriju iz njegove ’Države’, na nemogućnost ljudskog saznanja. Glavni junak može biti bilo ko od nas, u ovom romanu to je jedan seoski keramičar koji svoje tradicionalne proizvode prodaje jednom velikom tržnom centru, ali posle određenog vremena oni odbijaju da uzimaju njegove proizvode, što ugrožava njegovu porodicu, zato što je plastika zamenila keramiku. To je nešto što gledamo u svim oblastima života, dolazi to nešto novo za jednokratnu upotrebu, što obesmišljava ljudsko znanje, ljudski rad. Ovo je futuristički roman, priča o tome šta će nam uraditi kontrolisano i potrošačko društvo. U ’Helebardama’, u dnevničkim zapisima Saramago piše da roman doživljava kao sredstvo za razmišljanje. On i nas tera da razmišljamo kada čitamo. U ovoj knjizi ima jedna divna oda piscu, koju su dali drugi pisci: Ginter Gras, Luis Edoardo Suareš, Roberto Savijano i Fernando Gomes Agilera“, završila je Sanja Milić.
Pre dvadeset godina, 8. oktobra 1998, kada ga je vest o dodeli nagrade zatekla na Sajmu knjiga u Frankfurtu, Saramago je izjavio da ovo priznanje posvećuje svima koji govore portugalski jezik. On je prvi i dosad jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz zemlje sa portugalskog govornog područja.
Nakon razgovora usledila je projekcija dokumentarnog filma „Žoze i Pilar“ iz 2010. godine, u režiji Migela Gonsalveša Mendeša.
Ljiljana je odabrala dela „Kameni splav“ i „Kain“. „Saramago je napustio Portugaliju zbog situacije sa cenzurom ’Jevanđelja po Isusu Hristu’. Zbog toga mi se učinilo da je ’Kain’ na neki način tvrdoglavi povratak istoj temi čisto da bi pokazao da on i dalje isto misli, da on svoje stavove nije promenio. To nije samo kritika judeo-hrišćanstva, katoličke tradicije, već se tiče najdubljih tema intime čoveka. Velika alegorija odvajanja Iberijskog poluostrva od Evrope, ’Kameni splav’, govori o Saramagovom evroskepticizmu, ali je on ovim romanom želeo i da promeni koncept shvatanja težišta sveta i kulture. Kroz priču o pet običnih, malih ljudi koji ostavljaju svoj dotadašnji život i sada krstare tim plutajućim ostrvom koje ne zna gde će, on pokazuje da je svaki čovek njegova najveća i zapravo jedina tema“, ispričala nam je Ljiljana Šop.
Za Sanju Milić najvažnije su „Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“ i „Pećina“. „’Pećina’ se odnosi na Platonovu alegoriju iz njegove ’Države’, na nemogućnost ljudskog saznanja. Glavni junak može biti bilo ko od nas, u ovom romanu to je jedan seoski keramičar koji svoje tradicionalne proizvode prodaje jednom velikom tržnom centru, ali posle određenog vremena oni odbijaju da uzimaju njegove proizvode, što ugrožava njegovu porodicu, zato što je plastika zamenila keramiku. To je nešto što gledamo u svim oblastima života, dolazi to nešto novo za jednokratnu upotrebu, što obesmišljava ljudsko znanje, ljudski rad. Ovo je futuristički roman, priča o tome šta će nam uraditi kontrolisano i potrošačko društvo. U ’Helebardama’, u dnevničkim zapisima Saramago piše da roman doživljava kao sredstvo za razmišljanje. On i nas tera da razmišljamo kada čitamo. U ovoj knjizi ima jedna divna oda piscu, koju su dali drugi pisci: Ginter Gras, Luis Edoardo Suareš, Roberto Savijano i Fernando Gomes Agilera“, završila je Sanja Milić.
Pre dvadeset godina, 8. oktobra 1998, kada ga je vest o dodeli nagrade zatekla na Sajmu knjiga u Frankfurtu, Saramago je izjavio da ovo priznanje posvećuje svima koji govore portugalski jezik. On je prvi i dosad jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz zemlje sa portugalskog govornog područja.
Nakon razgovora usledila je projekcija dokumentarnog filma „Žoze i Pilar“ iz 2010. godine, u režiji Migela Gonsalveša Mendeša.
1/6
Autor: Žoze Saramago
