Veliki roman Crnjanskog: Autorski tekst Mila Lompara povodom šezdeset godina od objavljivanja „Druge knjige Seoba“
U trenutku kada se pojavila, u godini 1962, „Druga knjiga Seoba“ predstavljala je književni događaj koji je imao odjeka na više strana.
U raznorodnosti književnih ocena izdvaja se razgovor o velikom romanu Crnjanskog koji je organizovala redakcija beogradskog časopisa Delo. Taj razgovor je bio 14. novembra 1962. godine i objavljen je u januarskom broju časopisa u 1963. godini. Odabrani književni kritičari dali su različite ocene vrednosti romana Crnjanskog. Neke su bile najpohvalnije. Reč je – kako je tvrdio Borislav Mihajlović Mihiz – o „inteligentnoj i privlačnoj mešavini pikarskog, avanturističkog romana, galantnog romana onoga vremena, modernog romana stanja, porodičnog romana“. To su – ocenjivao je Živorad Stojković – svojstva dela „kakvo i veće literature od ovdašnje čekaju po nekoliko decenija“.
Neke ocene bile su negativne. U romanu – kako kaže Muharem Pervić – „ima nefunkcionalne i suvišne materije, materije kojom romansijer nije uspeo do kraja da ovlada, da se od nje distancira“, pa to „oduzima nekim pasažima potrebnu meru estetske uverljivosti“. Postoje – tvrdio je Petar Džadžić – „očigledne nedoslednosti ovog romana u razradi pojedinačne psihologije“, pa nam „ponešto može delovati alogično, nepotpuno, neizvedeno, protivurečno“. Otud „čitave partije“ – tvrdio je Milan Vlajčić – „pratimo sa izvesnim podsmehom, koji nije samo podsmeh događajima jednog doba nego i samim nedokazanim, neuverljivim afinitetima jednog pisca koji podleže tim događajima i koji se, na momente, na jedan fin, literaran način iživljava – sam taj podatak govori da se tu radi o izvesnoj proizvoljnosti, kojom se prezentira niz digresija i nebitnih anegdota“.
Bio je to veliki vrednosni raspon u poimanju i oceni prizora, stila, usmerenosti i kulturno-istorijskog značaja „Druge knjige Seoba“. On je imao svoje poetičke pretpostavke.
One su podrazumevale različito viđenje odnosa između rekreativnog i kreativnog momenta u romanu Crnjanskog. Tako su zastupnici mišljenja o velikoj vrednosti „Druge knjige Seoba“ tvrdili – poput Mihiza – da je romaneskna slika XVIII veka zasnovana na brižljivoj rekonstrukciji istorijskih pojedinosti i duha vremena, koja je izuzetno uspešno nadograđena pripovednim zapletima i situacijama, junacima i postupcima: „To je izvanredan spoj rekreativnog momenta i jedne kompletne, svesne, promišljene kreacije.“ Bilo je, međutim, onih mišljenja – kakvo je izneo Jovan Hristić – koja su počivala na preciznom uviđanju rekreativnih svojstava pripovedanja, ali su naglašavala izvestan estetski manjak u području osnovne pripovedne ambicije: „Ako nešto rekreira, roman Crnjanskog rekreira slike, izvijene linije baroknih i rokoko ogledala i keramike, prijatno i bezazleno talasanje menueta. To je jedna estetička i estetizirana rekreacija, i možda je klopka u koju je Crnjanski pao bila baš u tome što su njegove ambicije bile epske, istorijske i moralne.“
Poetički raskorak u proceni vrednosti istorijske rekonstrukcije u „Drugoj knjizi Seoba“ značajan je kao simptom kritičke nelagodnosti u razumevanju nestandardnog i sasvim neuobičajenog – koji je preokretao čitalačko očekivanje – odnosa prema istorijskom kao činjenici vremena i kao činjenici čovekovog položaja u vremenu. U pripovedanju Crnjanskog pojavilo se, dakle, neko prikazivanje istorije koje je bilo neuklopivo u kritički horizont vremena u kome se pojavljuje „Druga knjiga Seoba“. Odnos Crnjanskog prema istoriji nadilazio je granice kritičkog horizonta. To je na posredan način i opaženo kad je Petar Džadžić ustvrdio da „u arhitekturi ovog romana mi nećemo naći onu preciznost, smisao za konkretno i konkretizaciju koje nalazimo u delu njegovog velikog antipoda Ive Andrića.“
Nelagodnost pred neobičnim odnosom prema istoriji u „Drugoj knjizi Seoba“ otkrila je granice u shvatanju književnosti koje je probijao roman Crnjanskog. Jer, u skladu sa unutrašnjim ritmovima svog umetničkog kretanja, u dosluhu sa poetičkim (postmodernim) nagoveštajima budućnosti, vođen sopstvenim stazama nesavremenosti, Crnjanski napušta aktuelno književno iskustvo. A granice kritičke recepcije bile su određene nastojanjem da se „Druga knjiga Seoba“ smesti u kontekst aktuelne književne situacije.
U toj perspektivi, koju možemo nazvati savremenom, činilo se Muharemu Perviću da Crnjanski nije opazio kako su se od vremena njegovog sazrevanja pojavile „mnoge nove ideje i postavljeni ambiciozniji ciljevi“, pa su promene koje su se dogodile oko njega postale „dublje i radikalnije“ od onih u njemu. To je značilo da koncept njegovog romana ne može izdržati poređenje sa onim „što se pod modernim romanom podrazumeva danas“, pa otud „Drugoj knjizi Seoba“ nije moguće davati komplimente kao avangardnoj romansijerskoj građevini“, jer je i „Druga knjiga Seoba“ – kao i „Seobe“ – „početa i završena u našoj duhovnoj i literarnoj klimi prvih decenija dvadesetog veka“.
Negativan vrednosni sud nastaje pred nelagodnošću koju budi predstava o istoriji u „Drugoj knjizi Seoba“, pa se na kraju stav da je roman Crnjanskog anahron sa stanovišta modernog romana. Tako se – veli Pervić – „osećaj nečeg prevaziđenog protegne i na pisca“, jer je „ova knjiga građena na jednoj staromodnoj romansijerskoj konvenciji“.
Nije bilo potrebno da prođe mnogo vremena da se pokaže koliko su ovakva uopštavanja bila promašena u proceni ukupne estetske vrednosti „Druge knjige Seoba“. Jer tu vrednost suvereno je pokazao Nikola Milošević u aprilu 1964. godine, kada se, u časopisu Delo, pojavila njegova studija o filozofskim linijama u romanu Crnjanskog.
No istorijsko osećanje vremena je bilo – u romanu Crnjanskog – nepodudarno sa poetikom modernog romana. Pošavši od ovog suda, kritičari – čak i oni koji su visoko vrednovali roman, uključiv i njegov odnos prema istoriji – nisu ni nagovestili mogućnost da je Crnjanski istoriju postavio u pripovednu perspektivu nečega što tek ima da dođe. To znači da je celokupna kritička recepcija bila određena stavom o anahronosti svega što se razilazi sa modernošću. Taj stav nije, naravno, opravdan, jer se sa modernošću ne razilazi samo anahronost nego i avangardnost, koju kritičari nisu ni nagovestili.
Upravo takva kritička predrasuda pokazuje koliko je „Druga knjiga Seoba“ išla mimo svog vremena, stazama nesavremenosti, da se u nadolazećem vremenu roman Crnjanskog otkrije kao pripovedno jezgro u kome živo pulsiraju istorija i vreme: kao – kako je rekao Nikola Milošević – „najbolja knjiga srpske proze, koja se može meriti sa najvećim delima svetske literature“.
Autor: Milo Lompar
Izvor: Večernje novosti
Neke ocene bile su negativne. U romanu – kako kaže Muharem Pervić – „ima nefunkcionalne i suvišne materije, materije kojom romansijer nije uspeo do kraja da ovlada, da se od nje distancira“, pa to „oduzima nekim pasažima potrebnu meru estetske uverljivosti“. Postoje – tvrdio je Petar Džadžić – „očigledne nedoslednosti ovog romana u razradi pojedinačne psihologije“, pa nam „ponešto može delovati alogično, nepotpuno, neizvedeno, protivurečno“. Otud „čitave partije“ – tvrdio je Milan Vlajčić – „pratimo sa izvesnim podsmehom, koji nije samo podsmeh događajima jednog doba nego i samim nedokazanim, neuverljivim afinitetima jednog pisca koji podleže tim događajima i koji se, na momente, na jedan fin, literaran način iživljava – sam taj podatak govori da se tu radi o izvesnoj proizvoljnosti, kojom se prezentira niz digresija i nebitnih anegdota“.
Bio je to veliki vrednosni raspon u poimanju i oceni prizora, stila, usmerenosti i kulturno-istorijskog značaja „Druge knjige Seoba“. On je imao svoje poetičke pretpostavke.
One su podrazumevale različito viđenje odnosa između rekreativnog i kreativnog momenta u romanu Crnjanskog. Tako su zastupnici mišljenja o velikoj vrednosti „Druge knjige Seoba“ tvrdili – poput Mihiza – da je romaneskna slika XVIII veka zasnovana na brižljivoj rekonstrukciji istorijskih pojedinosti i duha vremena, koja je izuzetno uspešno nadograđena pripovednim zapletima i situacijama, junacima i postupcima: „To je izvanredan spoj rekreativnog momenta i jedne kompletne, svesne, promišljene kreacije.“ Bilo je, međutim, onih mišljenja – kakvo je izneo Jovan Hristić – koja su počivala na preciznom uviđanju rekreativnih svojstava pripovedanja, ali su naglašavala izvestan estetski manjak u području osnovne pripovedne ambicije: „Ako nešto rekreira, roman Crnjanskog rekreira slike, izvijene linije baroknih i rokoko ogledala i keramike, prijatno i bezazleno talasanje menueta. To je jedna estetička i estetizirana rekreacija, i možda je klopka u koju je Crnjanski pao bila baš u tome što su njegove ambicije bile epske, istorijske i moralne.“
Poetički raskorak u proceni vrednosti istorijske rekonstrukcije u „Drugoj knjizi Seoba“ značajan je kao simptom kritičke nelagodnosti u razumevanju nestandardnog i sasvim neuobičajenog – koji je preokretao čitalačko očekivanje – odnosa prema istorijskom kao činjenici vremena i kao činjenici čovekovog položaja u vremenu. U pripovedanju Crnjanskog pojavilo se, dakle, neko prikazivanje istorije koje je bilo neuklopivo u kritički horizont vremena u kome se pojavljuje „Druga knjiga Seoba“. Odnos Crnjanskog prema istoriji nadilazio je granice kritičkog horizonta. To je na posredan način i opaženo kad je Petar Džadžić ustvrdio da „u arhitekturi ovog romana mi nećemo naći onu preciznost, smisao za konkretno i konkretizaciju koje nalazimo u delu njegovog velikog antipoda Ive Andrića.“
Nelagodnost pred neobičnim odnosom prema istoriji u „Drugoj knjizi Seoba“ otkrila je granice u shvatanju književnosti koje je probijao roman Crnjanskog. Jer, u skladu sa unutrašnjim ritmovima svog umetničkog kretanja, u dosluhu sa poetičkim (postmodernim) nagoveštajima budućnosti, vođen sopstvenim stazama nesavremenosti, Crnjanski napušta aktuelno književno iskustvo. A granice kritičke recepcije bile su određene nastojanjem da se „Druga knjiga Seoba“ smesti u kontekst aktuelne književne situacije.
U toj perspektivi, koju možemo nazvati savremenom, činilo se Muharemu Perviću da Crnjanski nije opazio kako su se od vremena njegovog sazrevanja pojavile „mnoge nove ideje i postavljeni ambiciozniji ciljevi“, pa su promene koje su se dogodile oko njega postale „dublje i radikalnije“ od onih u njemu. To je značilo da koncept njegovog romana ne može izdržati poređenje sa onim „što se pod modernim romanom podrazumeva danas“, pa otud „Drugoj knjizi Seoba“ nije moguće davati komplimente kao avangardnoj romansijerskoj građevini“, jer je i „Druga knjiga Seoba“ – kao i „Seobe“ – „početa i završena u našoj duhovnoj i literarnoj klimi prvih decenija dvadesetog veka“.
Negativan vrednosni sud nastaje pred nelagodnošću koju budi predstava o istoriji u „Drugoj knjizi Seoba“, pa se na kraju stav da je roman Crnjanskog anahron sa stanovišta modernog romana. Tako se – veli Pervić – „osećaj nečeg prevaziđenog protegne i na pisca“, jer je „ova knjiga građena na jednoj staromodnoj romansijerskoj konvenciji“.
Nije bilo potrebno da prođe mnogo vremena da se pokaže koliko su ovakva uopštavanja bila promašena u proceni ukupne estetske vrednosti „Druge knjige Seoba“. Jer tu vrednost suvereno je pokazao Nikola Milošević u aprilu 1964. godine, kada se, u časopisu Delo, pojavila njegova studija o filozofskim linijama u romanu Crnjanskog.
No istorijsko osećanje vremena je bilo – u romanu Crnjanskog – nepodudarno sa poetikom modernog romana. Pošavši od ovog suda, kritičari – čak i oni koji su visoko vrednovali roman, uključiv i njegov odnos prema istoriji – nisu ni nagovestili mogućnost da je Crnjanski istoriju postavio u pripovednu perspektivu nečega što tek ima da dođe. To znači da je celokupna kritička recepcija bila određena stavom o anahronosti svega što se razilazi sa modernošću. Taj stav nije, naravno, opravdan, jer se sa modernošću ne razilazi samo anahronost nego i avangardnost, koju kritičari nisu ni nagovestili.
Upravo takva kritička predrasuda pokazuje koliko je „Druga knjiga Seoba“ išla mimo svog vremena, stazama nesavremenosti, da se u nadolazećem vremenu roman Crnjanskog otkrije kao pripovedno jezgro u kome živo pulsiraju istorija i vreme: kao – kako je rekao Nikola Milošević – „najbolja knjiga srpske proze, koja se može meriti sa najvećim delima svetske literature“.
Autor: Milo Lompar
Izvor: Večernje novosti
