Velikić: Pisac ne sme da arbitrira
„Dugo sam se spremao za zanat spisateljski“, stoji u „Isledniku“ Dragana Velikića, pisca koji je bio gost druge večeri Nikšićkih književnih susreta.
Izgleda da je to „dugo spremanje“ urodilo plodom – knjige su izuzetno čitane, pisac često citiran, a on svakim novim romanom, ali i nastupom na nekoj književnoj večeri, pokazuje da je „život širi od svake priče“.
Gostujući u Nikšiću Velikić, čija djela su prevedena na skoro 20 jezika, kazao je da onaj ko se formirao bez navike da čita i ko je uvijek zaobilazio literaturu, ne može biti osoba koja će misliti svojom glavom.
„Smatram da je najvažnije u životu da imate svoje mišljenje, da niste u prvom licu množine, nego u prvom jednine, a prvo lice jednine podrazumeva i lični stav do kojeg se ne dolazi odjednom nego prilikom sazrevanja i rada na sebi. Nije ovo nikakvo popovanje, nego to je činjenica. Nema sazrevanja, nema individue bez udela literature, čitanja, umetnosti. Identitet je upravo kultura“, kazao je Velikić kome je njegov treći roman „Via Pula“, za koji je 1988. godine dobio nagradu „Miloš Crnjanski“, bio prekretnica u karijeri.
Pomenutim romanom je hteo da vidi da li će se baviti književnošću ili ne, kao i da napiše knjigu koja će biti „merilo njega“. A mera je bila visok standard. Iako je nagrađivani pisac i jedini savremenik koji je dobio dve Ninove nagrade, Velikić priznaje da ga nagrade nisu formirale i da je skoro dve decenije imao post, kada su nagrade u pitanju. Nakon prve, za 20 godina ni jedna nagrada Velikića, kako je kazao, nije „okrznula“ iako ih je za to vreme podeljeno više od pet hiljada.
„Onda odjednom dolazi jedna Ninova, pa druga, kao i neka drugačija priznanja i sad ljudi misle da sam se pretplatio na nagrade. Mene nagrade nisu formirale i u svom govoru, kada sam prvi put dobio Ninovu nagradu, kazao sam da onoliko ona daje meni, toliko ja dajem njoj. Ona je važna jer širi čitalačku publiku i aktuelizuje knjige koje su prošle. Iako su nagrade važne, nema te nagrade koja može nekoga za duže vreme da uspostavi kao pisca. U tom smisu najvažnije je da čovek sledi neku svoju vertikalu i da radi na sebi.“
Umesto njega i njemu sličnih, nagrade su u godinama kada je politika bila iznad i iza svega dobijali autori koje, kako je kazao, danas niko više ne čita, a njihova dela ne predstavljaju umetničku vrednost.
„U nekom trenutku nacionalizam je ilustracija određene politike kojoj to odgovara. Ne govorim s pozicije oštećenog, ali činjenica je da, recimo na beogradskom Univerzitetu, favorizuju određene autore koji su zaista druga klasa. Univerziteti, akademije su utvrde, tvrđave, i prolaz ima nešto što podržava određenu političku opciju. Kad se samo setim u vreme devedesetih godina šta se sve nagrađivalo. Nema tih knjiga, to više ne postoji, ali je figuriralo u tom trenutku. Ako su nečije knjige autentične nikad ih neću zbog političke opcije proglašavati lošim. Ali, fakat je da su Univerzitet i Akademija bastioni, čuvari poretka“.
Za njega je, u odnosu na sve te politike, nezamenjiva radost stvaranja i kada znate da ste stvorili nešto što i drugi, a ne samo vi, smatrate dobrim.
Pored romana i eseja piše i kolumne i ne plaši se da će njegovo književno delo biti zloupotrebljeno, kako se to mnogima dešavalo.
„Budući da sam čovek jakog adrenalina, već od 1991. godine počeo sam da povremeno pišem kolumne. Mislim da je to jako zdravo zato što se čovek oslobodi određenog tereta, a sačuva se u smislu da nije feljtonista u literaturi. Pisac ne sme da arbitrira. Nemam taj strah da bi me neko mogao zloupotrebiti zato što sam u kolumnama, imam jednu liniju, ne samo političku nego i moralnu kategoriju. U kolumnama koristim određene literarne situacije i one će i kroz deset, 20 godina, imati aktuelnost“, kazao je pisac koji smatra da je u književnosti najteže održavati intonaciju, visinu, i proći bez „padova“, što njemu dobro polazi za rukom.
Savet koji bi dao onima koji tek počinju da pišu je da pišu o onome što najbolje znaju jer se maksimum ne može postići kalkulacijama, a autentično delo nema mustru po kojoj treba pisati, nema predložak. Smatra da je pisana reč u Crnoj Gori, u odnosu na ostale prostore bivše Jugoslavije, veoma prisutna.
„Kada me neko pita ko su moji čitaoci, kažem da su to oni koji misle svojom glavom, a takvih je uvek manje nego onih koji misle iz množine. Nije to sad neka moja uteha“, poručio je Velikić koji je želeo da njegova promocija u Nikšiću, u kome boravi prvi put, traje „kao engleski ručak“ – da bude lepo, ali ne predugo i da odete „polugladni“. U ovom slučaju, lepe književnosti.
Razgovor sa njim vodio je pisac Andrej Nikolaidis, dok je odlomke iz knjige čitao Mihailo Perošević. Za klavirsku pratnju bila je zadužena Jovana Jaredić, učenica Srednje muzičke škole „Dara Čokorilo“ Nikšić.
Svedok svih tetovaža koje će ostaviti ožiljke na licu Beograda
Najnoviji Velikićev roman „Adresa“ govori o Beogradu i u neku ruku je politički roman, ali i svedočanstvo šta se sve u „belom gradu“ dešavalo tokom 2018. godine. U tom romanu mesto je našla i ukinuta glavna železnička stanica, i Beograd na vodi… Želeo je da njegova knjiga bude svedok „svih tetovaža koje će ostaviti ožiljke na licu Beograda“. Zbog toga ga i ne pozivaju da promoviše pomenutu knjigu jer izgleda da su „slepi za te ožiljke“.
„Aktuelnost je uvek opasna za književno djelo, a ovaj roman biće i dokument šta se sve dešavalo tokom 2018. godine, ali i književno štivo koje će se, nadam se, čitati. Samo dve biblioteke su me zvale i prvi put osećam cenzuru, mada knjiga ide dobro. Ide treće izdanje. Mislim da knjiga najbolje krene kada ide od uva do uva. Ono što volite, to kritikujete, ono prema čemu ste indiferentni time se i ne bavite. Tako da sam i ja, zato što volim svoj grad, i pokušao da kažem šta se to dešava, onako kako ja vidim, a vreme će pokazati u kojoj meri sam bio u pravu“, kaže Velikić.
Autor: Svetlana Mandić
Gostujući u Nikšiću Velikić, čija djela su prevedena na skoro 20 jezika, kazao je da onaj ko se formirao bez navike da čita i ko je uvijek zaobilazio literaturu, ne može biti osoba koja će misliti svojom glavom.
„Smatram da je najvažnije u životu da imate svoje mišljenje, da niste u prvom licu množine, nego u prvom jednine, a prvo lice jednine podrazumeva i lični stav do kojeg se ne dolazi odjednom nego prilikom sazrevanja i rada na sebi. Nije ovo nikakvo popovanje, nego to je činjenica. Nema sazrevanja, nema individue bez udela literature, čitanja, umetnosti. Identitet je upravo kultura“, kazao je Velikić kome je njegov treći roman „Via Pula“, za koji je 1988. godine dobio nagradu „Miloš Crnjanski“, bio prekretnica u karijeri.
Pomenutim romanom je hteo da vidi da li će se baviti književnošću ili ne, kao i da napiše knjigu koja će biti „merilo njega“. A mera je bila visok standard. Iako je nagrađivani pisac i jedini savremenik koji je dobio dve Ninove nagrade, Velikić priznaje da ga nagrade nisu formirale i da je skoro dve decenije imao post, kada su nagrade u pitanju. Nakon prve, za 20 godina ni jedna nagrada Velikića, kako je kazao, nije „okrznula“ iako ih je za to vreme podeljeno više od pet hiljada.
„Onda odjednom dolazi jedna Ninova, pa druga, kao i neka drugačija priznanja i sad ljudi misle da sam se pretplatio na nagrade. Mene nagrade nisu formirale i u svom govoru, kada sam prvi put dobio Ninovu nagradu, kazao sam da onoliko ona daje meni, toliko ja dajem njoj. Ona je važna jer širi čitalačku publiku i aktuelizuje knjige koje su prošle. Iako su nagrade važne, nema te nagrade koja može nekoga za duže vreme da uspostavi kao pisca. U tom smisu najvažnije je da čovek sledi neku svoju vertikalu i da radi na sebi.“
Umesto njega i njemu sličnih, nagrade su u godinama kada je politika bila iznad i iza svega dobijali autori koje, kako je kazao, danas niko više ne čita, a njihova dela ne predstavljaju umetničku vrednost.
„U nekom trenutku nacionalizam je ilustracija određene politike kojoj to odgovara. Ne govorim s pozicije oštećenog, ali činjenica je da, recimo na beogradskom Univerzitetu, favorizuju određene autore koji su zaista druga klasa. Univerziteti, akademije su utvrde, tvrđave, i prolaz ima nešto što podržava određenu političku opciju. Kad se samo setim u vreme devedesetih godina šta se sve nagrađivalo. Nema tih knjiga, to više ne postoji, ali je figuriralo u tom trenutku. Ako su nečije knjige autentične nikad ih neću zbog političke opcije proglašavati lošim. Ali, fakat je da su Univerzitet i Akademija bastioni, čuvari poretka“.
Za njega je, u odnosu na sve te politike, nezamenjiva radost stvaranja i kada znate da ste stvorili nešto što i drugi, a ne samo vi, smatrate dobrim.
Pored romana i eseja piše i kolumne i ne plaši se da će njegovo književno delo biti zloupotrebljeno, kako se to mnogima dešavalo.
„Budući da sam čovek jakog adrenalina, već od 1991. godine počeo sam da povremeno pišem kolumne. Mislim da je to jako zdravo zato što se čovek oslobodi određenog tereta, a sačuva se u smislu da nije feljtonista u literaturi. Pisac ne sme da arbitrira. Nemam taj strah da bi me neko mogao zloupotrebiti zato što sam u kolumnama, imam jednu liniju, ne samo političku nego i moralnu kategoriju. U kolumnama koristim određene literarne situacije i one će i kroz deset, 20 godina, imati aktuelnost“, kazao je pisac koji smatra da je u književnosti najteže održavati intonaciju, visinu, i proći bez „padova“, što njemu dobro polazi za rukom.
Savet koji bi dao onima koji tek počinju da pišu je da pišu o onome što najbolje znaju jer se maksimum ne može postići kalkulacijama, a autentično delo nema mustru po kojoj treba pisati, nema predložak. Smatra da je pisana reč u Crnoj Gori, u odnosu na ostale prostore bivše Jugoslavije, veoma prisutna.
„Kada me neko pita ko su moji čitaoci, kažem da su to oni koji misle svojom glavom, a takvih je uvek manje nego onih koji misle iz množine. Nije to sad neka moja uteha“, poručio je Velikić koji je želeo da njegova promocija u Nikšiću, u kome boravi prvi put, traje „kao engleski ručak“ – da bude lepo, ali ne predugo i da odete „polugladni“. U ovom slučaju, lepe književnosti.
Razgovor sa njim vodio je pisac Andrej Nikolaidis, dok je odlomke iz knjige čitao Mihailo Perošević. Za klavirsku pratnju bila je zadužena Jovana Jaredić, učenica Srednje muzičke škole „Dara Čokorilo“ Nikšić.
Svedok svih tetovaža koje će ostaviti ožiljke na licu Beograda
Najnoviji Velikićev roman „Adresa“ govori o Beogradu i u neku ruku je politički roman, ali i svedočanstvo šta se sve u „belom gradu“ dešavalo tokom 2018. godine. U tom romanu mesto je našla i ukinuta glavna železnička stanica, i Beograd na vodi… Želeo je da njegova knjiga bude svedok „svih tetovaža koje će ostaviti ožiljke na licu Beograda“. Zbog toga ga i ne pozivaju da promoviše pomenutu knjigu jer izgleda da su „slepi za te ožiljke“.
„Aktuelnost je uvek opasna za književno djelo, a ovaj roman biće i dokument šta se sve dešavalo tokom 2018. godine, ali i književno štivo koje će se, nadam se, čitati. Samo dve biblioteke su me zvale i prvi put osećam cenzuru, mada knjiga ide dobro. Ide treće izdanje. Mislim da knjiga najbolje krene kada ide od uva do uva. Ono što volite, to kritikujete, ono prema čemu ste indiferentni time se i ne bavite. Tako da sam i ja, zato što volim svoj grad, i pokušao da kažem šta se to dešava, onako kako ja vidim, a vreme će pokazati u kojoj meri sam bio u pravu“, kaže Velikić.
Autor: Svetlana Mandić
Autor: Dragan Velikić
