Vida Rakić Glišić o knjizi „Moramo da razgovaramo o Kevinu“
U subotu 2. novembra, u okviru skupa „Srpski psihijatrijski dani“ posvećenom temi agresije, psihoanalitičarka Vida Rakić Glišić održala je predavanje pod naslovom „Ogledanje (ne)motivisane destruktivnosti dece i adolescenata masovnih ubica u romanu ’Moramo da razgovaramo o Kevinu’ Lajonel Šrajver“. Prenosimo najzanimljivije delove iz transkripta predavanja.
„Ovo je jedan izuzetno tužan trenutak i tužan dan, koji se poklopio sa našim skupom na temu agresije na takav način da sam se juče posle tragičnog događaja zapitala kako je mogao da se desi tako jedan neverovatan sklop. I onda sam pokušala da nađem zajednički imenitelj teme koju sam izabrala unapred – kao što se teme inače i biraju, ne znajući šta će se dogoditi u vreme predavanja – misleći da je nemoguće da knjiga za koju sam se s organizatorom dogovorila da je danas predstavim zbog brojnih preslikavanja sa onim što se nama desilo 3. maja 2023, da nas, dakle, godinu dana posle tog tragičnog događaja sustigne jučerašnji događaj i da smo danas ponovo u danu žalosti. Zajednički imenitelj uopšte nije bilo teško pronaći – i to me je najviše pogodilo – taj zajednički imenitelj je jedna nemarna nonšalantna brutalnost, u kojoj živimo, koja nam se ruši na glave, koja se ruši na glave deci, i sa kojom je vrlo teško izaći na kraj iz mnogih razloga o kojima ću danas govoriti.“
„’Moramo da razgovaramo o Kevinu’ – blistav je roman o toj košmarnoj temi. Predložak za knjigu jesu masovna ubistva koja su počinila deca u Americi, i kojih je vrlo mnogo i vrlo su česta, koja su se nekada dešavala tamo daleko od nas, ali prošle godine je to postala i naša stvarnost. Pomenuću takođe i nedavno objavljeni ’Bečki roman’ Dragana Velikića, zato što je i njegova tema ta nonšalantna nemarna brutalnost koja se obruši na život, uruši ga (srećom, u ovom romanu čiji je predložak istiniti događaj iz autorovog života nema mrtvih). Zato što oba romana sa brutalnom otvorenošću govore o ovoj temi, preporučujem ih svim svojim kolegama kao redovnu literaturu.“
„U knjizi Lajonel Šajver reč je o dečaku sa inicijalima K. K., koji je nešto pre svog šesnaestog rođendana odlučio da počini masovno ubistvo i ubije sedam vršnjaka, nastavnicu i radnika u kafeteriji. Pišući iz perspektive majke ubice, autorka nam jasno pokazuje zašto je toliko teško ustanoviti razloge koji dovode malo dete do toga da postane ubica – i zašto su onda majci Evi potrebne dve godine nakon počinjenog dela da započne razgovor o svom sinu, da počne da sređuje svoj emotivni haos i da razmišlja šta se to dogodilo i kako može da objasni svoju ulogu u tragediji koja je nastajala šesnaest godina. Eva s brutalnom iskrenošću (a to je odlika i Velikićevog romana) zaranja u sopstveno nesvesno, u nesvesno svoje porodice, iznoseći sve ono o sebi što je mislila da je najgore moguće i zbog čega može samu sebe da optuži.“
„Šta je, dakle, tema knjige ’Moramo da razgovaramo o Kevinu’? Ili: o čemu moramo da razgovaramo? Kada dete počini težak zločin, kada ubije, neophodno je, pre svega, da se suočimo sa svojim predrasudama da su deca uvek i samo anđeli i da kritički mislimo o podrazumevanoj dečjoj nevinosti. Savremena psihijatrijska klasifikacija ne koristi termin psihopatija, zato što je pejorativan, stigmatizuje, preširok je i gubi smisao – za dečji uzrast koristi se termin poremećaj ponašanja. Međutim, taj termin je takođe pejorativan, pre svega apsolutno neprimeren, deskriptivan je i ne razlikuje kvalitativne oblike destruktivnosti. Sama deca prepoznaju kod svojih vršnjaka ove različite oblike: tačno znaju kada se njihovi drugovi ljute pa ih to prođe, ili kada ih bukvalno mrze, ili im se svete, ili ispoljavaju onu nemarnu nonšalantnu brutalnost, odnosno nemotivisanu destruktivnost, koja se ogleda u emocionalnoj hladnoći, odsustvu empatije i naglašenoj manipulativnosti. Veoma je bitno uočiti ovu razliku zbog terapijske tehnike koju je potrebno primeniti kako bi se dete susrelo na mestu na kojem se ono stvarno nalazi: u unutrašnjem, sumornom emocionalnom groblju koje nastanjuju.“
„U tome je, između ostalog, fascinantnost knjige Lajonel Šajver: to unutrašnje mesto, koje jedino može da bude pristupačno analizi a da ona ima određeni terapijski efekat, u ovoj knjizi je opisano na takav način da je preporučujem svim kolegama.“
„Ovo je jedan izuzetno tužan trenutak i tužan dan, koji se poklopio sa našim skupom na temu agresije na takav način da sam se juče posle tragičnog događaja zapitala kako je mogao da se desi tako jedan neverovatan sklop. I onda sam pokušala da nađem zajednički imenitelj teme koju sam izabrala unapred – kao što se teme inače i biraju, ne znajući šta će se dogoditi u vreme predavanja – misleći da je nemoguće da knjiga za koju sam se s organizatorom dogovorila da je danas predstavim zbog brojnih preslikavanja sa onim što se nama desilo 3. maja 2023, da nas, dakle, godinu dana posle tog tragičnog događaja sustigne jučerašnji događaj i da smo danas ponovo u danu žalosti. Zajednički imenitelj uopšte nije bilo teško pronaći – i to me je najviše pogodilo – taj zajednički imenitelj je jedna nemarna nonšalantna brutalnost, u kojoj živimo, koja nam se ruši na glave, koja se ruši na glave deci, i sa kojom je vrlo teško izaći na kraj iz mnogih razloga o kojima ću danas govoriti.“
„’Moramo da razgovaramo o Kevinu’ – blistav je roman o toj košmarnoj temi. Predložak za knjigu jesu masovna ubistva koja su počinila deca u Americi, i kojih je vrlo mnogo i vrlo su česta, koja su se nekada dešavala tamo daleko od nas, ali prošle godine je to postala i naša stvarnost. Pomenuću takođe i nedavno objavljeni ’Bečki roman’ Dragana Velikića, zato što je i njegova tema ta nonšalantna nemarna brutalnost koja se obruši na život, uruši ga (srećom, u ovom romanu čiji je predložak istiniti događaj iz autorovog života nema mrtvih). Zato što oba romana sa brutalnom otvorenošću govore o ovoj temi, preporučujem ih svim svojim kolegama kao redovnu literaturu.“
„U knjizi Lajonel Šajver reč je o dečaku sa inicijalima K. K., koji je nešto pre svog šesnaestog rođendana odlučio da počini masovno ubistvo i ubije sedam vršnjaka, nastavnicu i radnika u kafeteriji. Pišući iz perspektive majke ubice, autorka nam jasno pokazuje zašto je toliko teško ustanoviti razloge koji dovode malo dete do toga da postane ubica – i zašto su onda majci Evi potrebne dve godine nakon počinjenog dela da započne razgovor o svom sinu, da počne da sređuje svoj emotivni haos i da razmišlja šta se to dogodilo i kako može da objasni svoju ulogu u tragediji koja je nastajala šesnaest godina. Eva s brutalnom iskrenošću (a to je odlika i Velikićevog romana) zaranja u sopstveno nesvesno, u nesvesno svoje porodice, iznoseći sve ono o sebi što je mislila da je najgore moguće i zbog čega može samu sebe da optuži.“
„Šta je, dakle, tema knjige ’Moramo da razgovaramo o Kevinu’? Ili: o čemu moramo da razgovaramo? Kada dete počini težak zločin, kada ubije, neophodno je, pre svega, da se suočimo sa svojim predrasudama da su deca uvek i samo anđeli i da kritički mislimo o podrazumevanoj dečjoj nevinosti. Savremena psihijatrijska klasifikacija ne koristi termin psihopatija, zato što je pejorativan, stigmatizuje, preširok je i gubi smisao – za dečji uzrast koristi se termin poremećaj ponašanja. Međutim, taj termin je takođe pejorativan, pre svega apsolutno neprimeren, deskriptivan je i ne razlikuje kvalitativne oblike destruktivnosti. Sama deca prepoznaju kod svojih vršnjaka ove različite oblike: tačno znaju kada se njihovi drugovi ljute pa ih to prođe, ili kada ih bukvalno mrze, ili im se svete, ili ispoljavaju onu nemarnu nonšalantnu brutalnost, odnosno nemotivisanu destruktivnost, koja se ogleda u emocionalnoj hladnoći, odsustvu empatije i naglašenoj manipulativnosti. Veoma je bitno uočiti ovu razliku zbog terapijske tehnike koju je potrebno primeniti kako bi se dete susrelo na mestu na kojem se ono stvarno nalazi: u unutrašnjem, sumornom emocionalnom groblju koje nastanjuju.“
„U tome je, između ostalog, fascinantnost knjige Lajonel Šajver: to unutrašnje mesto, koje jedino može da bude pristupačno analizi a da ona ima određeni terapijski efekat, u ovoj knjizi je opisano na takav način da je preporučujem svim kolegama.“
