Prošle godine, u ranu jesen, ukazala mi se prilika da kao učesnik jedne književne manifestacije najzad odem u Hašane, rodno selo Branka Ćopića i prestonicu njegove nasmejane i slobodarske Republike. Naši ljubazni domaćini su nas prvo odveli do strme ledine na kojoj nas je dočekao tek ozidani podrum Ćopićeve rodne kuće u izgradnji, da bismo potom otišli do škole, gde nas je dočekalo tek nekoliko preostalih đaka. Oni su tu sticali prva znanja o belome svetu u koji će, ni prvi ni poslednji, pre ili kasnije, krenuti preko Grmeča koji se plavio u toplim suncem okupanoj daljini. Sve je, uglavnom, bilo onako kao što danas i ovde kod nas najčešće jeste – tek započeto ili nikada dovršeno, ali opet od srca gostoprimljivo i zaljubljeno zagledano u daleki, veliki i dobri Biograd. Ali, mimo te međuratnosti i gotovo opipljivih mena plima melanholije i oseka poletnosti, u Hašanima je sve ostalo bilo kao u Ćopićevim knjigama: pišući roman o njegovom životu, radu i samoubistvu, ja sam pred očima i u duši video upravo te i baš takve, kako bi možda on rekao pljunute livade, šumarke, puteljke i potoke...

A godinu i po dana pre hodoljublja u Hašane, usred pisanja romana o epidemiji kuge koja je morila Srem krajem osamnaestoga veka, osetio sam potrebu da otputujem u Irig, mesto koje je tokom tog strašnoga pomora najviše propatilo i u kom su se otac Stevan Vezilić i fizik Andrija Budai borili za spas Irižana i u jesen 1795. godine, ali i na stranicama mog romana.

Bio je kasni mart 2017. godine, možda i prvi, pravi, topao sunčan dan te godine, i ja sam se, nakon avanture u koju se pretvara gotovo svako čovekovo putovanje autobusima u zemlji Srbiji najzad našao na velikoj, strmoj krivini kod Ribarskog trga, na kom se, prema građi koju sam izučavao dok sam se spremao za pisanje „Pomora i straha“, nalazila kuća bogatih trgovaca u kojoj je sve vreme trajanja epidemije stanovao doktor Budai. Procunjao sam tihim trgom, prešao drum koji je povezivao Novi Sad i Rumu, prošao pored zgrade Srpske čitaonice i spustio se do crkve Svetog Teodora Tirona. Dvorišna kapija je bila zaključana i ja sam se nakon šetnje okolnim, strmim i pustim, kaldrmisanim sokacima vratio do Čitaonice, gde sam u polumraku jedne kancelarije rekao jednoj ženi da se interesujem za epidemiju kuge, pa me je ona poslala u skoro istu takvu kancelariju, kod jednog čoveka.

Predstavio sam mu se, rekao zbog čega sam navratio, a onda mu, na preskok, ispričao šta i koliko znam o Irigu iz onog vremena i o strašnoj zarazi koja je to slobodno trgovište zadesila. On me je slušao, neodređeno mi, blago, rukom, pokazivao gde bi trebalo da se nalaze Grčka Mala i mesta na kojima su pre dve stotine i kusur godina bili podignuti kontumaci, a kada sam ga upitao za kužna jevanđelja, on mi reče da su te svete i vredne knjige tu, kod njega, u Čitaonici. Ne znam šta se to desilo kada mi je, kroz stakla naočara, pogled nesumnjivo i jako zaiskrio, ali između nas se najednom otvorio nepremostiv jendek tišine, da bi taj čovek, rešen da sumnjivom strancu ni po koju cenu ne pokazuje jevanđelja na kojima je otac Vezilić ostavio svoje kratke zapise o iriškoj kugi, na kraju ponudio da mi na fleš prebaci fotografije tih dragocenih knjiga.

Da me ne bi otpravio ama baš bez ičega, ipak mi je ispričao kako je jedno od jevanđelja bilo nestalo odmah nakon svršetka epidemije, te da je ono pronađeno negde u Mačvi, odakle ga je, u svečanoj litiji, pre skoro stotinu godina, u Irig vratio otac Gojko, roditelj Borislava Mihajlovića Mihiza. Pre nego što sam otišao, upitao sam ga i za sudbinu nadgrobnog spomenika porodice Rakić, jedini sačuvan od svih posmrtnih obeležja, koja su se nalazila na dva kužna groblja, što su već odavno preorana.

„Pre neki dan smo ga sa njive najzad doterali u portu Todorovske crkve“, rekao mi je čovek iz Srpske čitaonice.

Tog martovskog dana sam otišao iz Iriga prilično neraspoložen, s mišlju da nisam do kraja obavio to zbog čega sam tamo i odlazio. Imao sam razumevanja za podozrivost tog čoveka iz Srpske čitaonice, ali ipak nisam mogao da do kraja dokučim sve razloge zbog kojih mi nije dozvolio da rođenim očima vidim i dodirnem kužna jevanđelja.

Danas znam da je taj čuvar jevanđelja uradio baš onako kako je i trebalo!

Jer, naša čovekoljubiva suština nije pohranjena u čvrstim građevinama ili opipljivim, vrednim predmetima, nego je do danas sačuvana i živa samo zahvaljujući našem milom, prelepom jeziku.

Dugo nam je bio samo na usnama, ili su samo retki ostavljali kratke zapise na marginama crkvenih knjiga, ili su klesali tek po koju reč na kamene nadgrobne belege.

Otuda je povest o zapisu na kužnom jevanđelju ispričana od nikada zapisanih, ali i od nikad do sada izgovorenih reči! A napisana je jezikom naših predaka, među kojima i oca Vezilića, Petra Runjanina, Dositeja Obradovića, Miloša Crnjanskog – da bi mogli da je čitaju i naši potomci.

Jezik je, sva je prilika, jedino trajno dobro koje ćemo im ostaviti.

Hajde da ga onda svi zajedno, bez straha, sačuvamo od svakog pomora!