U najužem izboru za 65. Ninovu nagradu bili su i romani: „Beogradski trio“ Gorana Markovića, „Prekasno“ Branke Krilović, „Odustajanje“ Jelene Lengold, „Uhvati zeca“ Lane Bastašić i „Deseti život“ Saše Savanović.

O finalistima je odlučivao žiri koji čine Tamara Krstić, Marjan Čakarević, Branko Kukić, Ivan Milenković i Zoran Paunović.

U obrazloženju žirija piše da se „svojim trećim romanom Vladimir Tabašević vraća samosvojnom izrazu koji je ponudio u knjizi ’Tiho teče Misisipi’, pa čak i njenim temama – ratnoj traumi, odnosu sa majkom, samoćama – ali sada kao sazreli pisac koji vlada jezikom i pričom bez priče, atmosferom i složenim motivima, potpuno se predaje kontrolisanom jezičkom delirijumu. Tabašević menja perspektive i tehnike, da bi jezičke krhotine iz prvog dela teksta u drugom prikupio u slagalicu-priču koja će nam, na kraju, umesto izlaza ponuditi ulaz u novi jezički i egzistencijalni lavirint“.

Prema oceni kritike, Tabašević u nagrađenom romanu uzimajući u podtekst priču o Svetom Sebastijanu, vođi pretorijanske garde koja je progonila hrišćane, problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj.

Poigravajući se sa likovima koji se samodoživljavaju kao pravednici i kao žrtve, autor ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i priču o savremenim zabludama u kojima se sećanja stalno preobražavaju.

Tabašević je zahvalio žiriju na lepim rečima o njegovoj književnosti.

„Ova nagrada mi je u svakom smislu najpre jedna vrsta podsticaja da se tom istom književnošću vredi baviti na način na koji sam to i dosad činio“, rekao je Tabašević i dodao da je prestao da se nada nagradama i da je prihvatio jednu poziciju beznadežnosti, što u stvari predstavlja poslednje uporište i način nadanja. „Iz te pozicije je lakše stvarati, a nagrade dođu ili ne dođu usput. I mogu da budu jedna vrsta sugestije i naznake da je ta naša suštinska beznadežnost opravdana, a nekad i optimistična.“

Na pitanje Tanjuga da li će nova komfornija situacija uticati na njegovo stvaralaštvo, Tabašević je rekao da je tema njegovog romana zapravo fiksacija na žrtvu i pitanje da li udobnije okolnosti kompromituju kvalitet našeg doživljaja života i sveta. „U velikoj meri ja sam protiv tog mita, jer verujem da udobnije okolnosti ne mogu da se u odraze na suštinsko stvaralaštvo. Ja se nadam da se neće odraziti na moju književnost, odnosno na ono što sam dosad video i shvatio kao da je moj prevashodni književno-teorijski interes i polje istraživanja. Nagrade su važne ako dolaze usput, a nikako ako su cilj autora. Sada imam tu vrstu slobode da nastavim tamo gde sam se dosad sa nekom vrstom ustručavanja usmeravao, u pravcu istraživanja i ispitivanja jezika i književnosti“, kazao je Tabašević

Upitan kako iz pozicije njegove generacije gleda na višak istorije koja se kod nas odigrava, Tabašević kaže da ima osećaj da smo zaključani u određenom istorijskom trenutku iz kojeg nikako nismo u stanju da izađemo.

„Postoji neka prisila da se generacija kojoj pripadam drži zaključanom u nekoj vrsti istorijskog momenta koji je već minuo, ali se iznova potencira. Primer za to su međunacionalne tenzije koje se po potrebama isprovociraju kako bi generacije koje u svom realnom životnom iskustvu nemaju proživljeno takvo iskustvo bile prinuđene da imaju odnos prema tome“, kazao je Tabašević i dodao da je i jedna od njegovih teza u romanu da postoje obespravljeni ljudi u ovom društvu koji su praktično primorani da se sećaju.

„Ono što je paradoks u romanu sa kojim se poigravam jeste da su primorani da se sećaju jer im ništa drugo nije ostalo. I paradoksalno je što se junak u romanu zapravo nada da se nije desilo ono što je faktički bilo, a to je rat“, kazao je Tabašević i dodao: „Danas postoji prinuda na sećanje, prinuda na recikliranje jednog sećanja i prinuda da se često sećamo stvari koje se možda i nisu desile, ali nam neke aktuelne okolnosti nalažu da baš to izmislimo kao trenutak od koga je sve počelo.“

Vladimir Tabašević je rođen 1986. u Mostaru pod punim imenom Bošnjak Tabašević Vladimir. Studirao je filozofiju u Beogradu. Objavio je knjige poezije „Koagulum“ (2010), „Tragus“ (2011), „Kundak“ (2012), „Hrvatski kundak“ (2014). Zastupljen je u pregledima i izborima savremene poezije: „Prostori i figure“ (Službeni glasnik, 2013), „Restart“ (Dom kulture studentski grad, 2014), „Troje“(Samizdat, B92, 2016). Njegov prvi roman „Tiho teče Misisipi“ (Studio Znak, 2015, Laguna, 2017) štampan je samostalno i našao se u užem izboru za Ninovu nagradu. Njegov drugi roman „Pa kao“ (Laguna, 2016) našao se u najužem izboru za ovo prestižno književno priznanje. Osnivač je i jedan od urednika internet časopisa Prezupč, koji se bavi pitanjem klasnih odnosa u društvu. Dobitnik je regionalne nagrade za priču „Rat“, u okviru Biber festivala i nagrade „Mirko Kovač“ za najbolju knjigu mladog autora. Živi u Beogradu.

Ninova nagrada će biti dodeljena Vladimiru Tabaševiću 21. januara u Jugoslovenskoj kinoteci.