Žena ispred svog vremena – predstavljen roman o Kseniji Atanasijević „Elegija o beloj devojčici“ Zorana Penevskog
Knjiga pisca i urednika Zorana Penevskog „Elegija o beloj devojčici“ predstavljena je 26. septembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC. Pored autora, o knjizi su govorile Mina Kebin, urednica, i Olivera Nićiforović, filolog.
„Elegija o beloj devojčici“ je priča o Kseniji Atanasijević (1894–1981). Bila je prva žena doktor nauka i prva žena docent u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo je roman o njenom životu koji se inventivno plete oko njene istoimene prve objavljene priče i u formi je fragmenata po uzoru na njeno najpoznatije delo „Filozofski fragmenti“.
Kao urednica Zoranovih knjiga za decu, Mina Kebin bolje poznaje njegov opus za najmlađe, ali je ovoj knjizi pristupila ne kao urednica, već kao čitalac. „Zaista sam uživala čitajući ovu knjigu. Ovo delo je izuzetno jezgrovito, iako je neveliko obimom stranica, može i mora da se čita na mnogo različitih nivoa. Ono što me je najviše zaintrigiralo bilo je izvođenje aporije o Kseniji Atanasijević, ja sam ovu knjigu prevashodno tako shvatila. To je aporija njenog života gde se priča prevashodno o jednoj umetnici, o jednoj umetničkoj duši, ženi koja je odlučila bez ikakvog kompromisa da posveti svoj život vrlo jasnim, vrlo čvrstim moralnim načelima i koja je život posmatrala kao neku vrstu težnje za istinom, za smislom.“
„Ovaj roman sam čitala kao izvođenje jedne filozofske teoreme u četiri koraka, gde nam autor prvo iznosi svoj metodološki način kojim pristupa delu tako što iznosi jednu aporiju, u sledećem koraku Ksenija sama izvodi tezu o tome da se smrt i ona uzajamno isključuju, a zatim da je biće prostora omeđeno prostorom bića, što je ključna misao ovog romana koja određuje i njen život, shvatanje sebe u životu i njenih dužnosti. Ona je bila izuzetno obrazovana, napredna, samosvesna i samostalna žena koja je bila ispred svog vremena, i nemogućnost da se ostvari u profesionalnom smislu je bitno sputavala ceo njen život. To je prostor koji ju je odredio, ali koji je i ona sama odredila. Zbog spleta vrlo tragičnih okolnosti u njenom životu, njena težnja za istinom je dovela do toga da ona prihvata nepravdu, bol i nesreću, i da kroz patnju traži put do istine ili izdržava tu patnju da bi istrajala u svojim moralnim principima. Ovo jeste priča o Kseniji Atanasijević, ali je i priča o istinskom umetniku i misliocu koji je determinisan svojim darom i ne može da odstupi od svoje sudbine“, kaže Mina Kebin.
„Ovu knjigu sam čitala pre svega kao roman epohe“, rekla je Olivera Nićiforović, „to je vreme građanske Srbije, građanskog Beograda, koji je podjednako bio i čaršijski, kao i danas. Ksenija nije mogla kao žena da se dokaže na univerzitetu, nije mogla odmah da postane docent nakon doktoriranja, stalno joj je nešto bilo na putu, zbog čega je mnogo patila. Ovo je takođe i porodični roman, Zoran je divno predstavio Ksenijinu porodicu, zatim je gledamo u okruženju prijatelja i saradnika, pre svega svog mentora profesora Branislava Petronijevića, koji joj je bio uzor, ali i izvor njene velike tuge i frustracije zbog glasina da su njih dvoje u ljubavnoj vezi. Kod Zorana postoji i jedan nivo kroz koji provejava fini humor, gde se vi, u priči koja je zaista elegična, slatko nasmejete nekim situacijama.“
Jedan deo ključne priče o Kseniji je priča o prijateljima. „Ona je mogla da izdrži upravo zbog prijatelja. Osim što je profesionalno stradala, ona je trpela čaršijska ogovaranja da živi u divljem braku jer je morala da čeka da se njen suprug zvanično razvede, što se desilo tek na kraju Drugog svetskog rata. Postoji problem pisanja o Kseniji, jer postoji ogromna količina njenih tekstova, pisala je o svemu i svačemu, u intelektualnom smislu, a ponajmanje ima njene intime. Ono što znamo o njenom privatnom životu nalazi se u njenim dnevnicima koji su u SPC. Kada malo zagrebete u njenu intimu, ona je i tamo pokušala da se krije, stavlja druge inicijale da se ne bi znalo o kome priča, u tim zapisima se uvek vraća na svoju sudbinu, da je drugi pritiskaju, a da ona tekstom pokušava da se izbori i u sebi i protiv sveta. Zato je izazov napisati roman o takvoj osobi, gde imate toliko materijala koji možete da pročitate, a da zapravo ne možete da zaključite kakva je ona osoba. To je bilo najinteresantnije, da proniknem u Kseniju i da pokušam da sebe upišem kroz nju, da dobijem roman koji će ispisati nju, ne kao romansiranu biografiju, već kao roman o Kseniji, tako što ću to biti ja povezan s njom. Postoje vrlo jasne stvari gde je ona ona, i one za koje mislite da je ona, ali ne znate dokle je ona, a dokle sam ja. To je jedan od malih, sitnih postupaka da nju doživljavam kao prijatelja kroz koji ću otvoriti vrata da budem i ja slobodan“, rekao je Zoran Penevski.
Uz vešto utkane istorijske ličnosti, izuzetne opservacije Ksenije Atanasijević o svom vremenu i čovekovoj egzistenciji, roman briše granice između njenog filozofskog svetonazora i autorskog teksta, pružajući čitaocu jedinstvenu priliku da se uživi u svet njenih ideja. Pritom, suptilni paralelizmi sa današnjim stanjem duhova kod nas potvrđuju da je i žensko pitanje ovde aktuelno kao i pre jednog stoleća.
Kao urednica Zoranovih knjiga za decu, Mina Kebin bolje poznaje njegov opus za najmlađe, ali je ovoj knjizi pristupila ne kao urednica, već kao čitalac. „Zaista sam uživala čitajući ovu knjigu. Ovo delo je izuzetno jezgrovito, iako je neveliko obimom stranica, može i mora da se čita na mnogo različitih nivoa. Ono što me je najviše zaintrigiralo bilo je izvođenje aporije o Kseniji Atanasijević, ja sam ovu knjigu prevashodno tako shvatila. To je aporija njenog života gde se priča prevashodno o jednoj umetnici, o jednoj umetničkoj duši, ženi koja je odlučila bez ikakvog kompromisa da posveti svoj život vrlo jasnim, vrlo čvrstim moralnim načelima i koja je život posmatrala kao neku vrstu težnje za istinom, za smislom.“
„Ovaj roman sam čitala kao izvođenje jedne filozofske teoreme u četiri koraka, gde nam autor prvo iznosi svoj metodološki način kojim pristupa delu tako što iznosi jednu aporiju, u sledećem koraku Ksenija sama izvodi tezu o tome da se smrt i ona uzajamno isključuju, a zatim da je biće prostora omeđeno prostorom bića, što je ključna misao ovog romana koja određuje i njen život, shvatanje sebe u životu i njenih dužnosti. Ona je bila izuzetno obrazovana, napredna, samosvesna i samostalna žena koja je bila ispred svog vremena, i nemogućnost da se ostvari u profesionalnom smislu je bitno sputavala ceo njen život. To je prostor koji ju je odredio, ali koji je i ona sama odredila. Zbog spleta vrlo tragičnih okolnosti u njenom životu, njena težnja za istinom je dovela do toga da ona prihvata nepravdu, bol i nesreću, i da kroz patnju traži put do istine ili izdržava tu patnju da bi istrajala u svojim moralnim principima. Ovo jeste priča o Kseniji Atanasijević, ali je i priča o istinskom umetniku i misliocu koji je determinisan svojim darom i ne može da odstupi od svoje sudbine“, kaže Mina Kebin.
„Ovu knjigu sam čitala pre svega kao roman epohe“, rekla je Olivera Nićiforović, „to je vreme građanske Srbije, građanskog Beograda, koji je podjednako bio i čaršijski, kao i danas. Ksenija nije mogla kao žena da se dokaže na univerzitetu, nije mogla odmah da postane docent nakon doktoriranja, stalno joj je nešto bilo na putu, zbog čega je mnogo patila. Ovo je takođe i porodični roman, Zoran je divno predstavio Ksenijinu porodicu, zatim je gledamo u okruženju prijatelja i saradnika, pre svega svog mentora profesora Branislava Petronijevića, koji joj je bio uzor, ali i izvor njene velike tuge i frustracije zbog glasina da su njih dvoje u ljubavnoj vezi. Kod Zorana postoji i jedan nivo kroz koji provejava fini humor, gde se vi, u priči koja je zaista elegična, slatko nasmejete nekim situacijama.“
Jedan deo ključne priče o Kseniji je priča o prijateljima. „Ona je mogla da izdrži upravo zbog prijatelja. Osim što je profesionalno stradala, ona je trpela čaršijska ogovaranja da živi u divljem braku jer je morala da čeka da se njen suprug zvanično razvede, što se desilo tek na kraju Drugog svetskog rata. Postoji problem pisanja o Kseniji, jer postoji ogromna količina njenih tekstova, pisala je o svemu i svačemu, u intelektualnom smislu, a ponajmanje ima njene intime. Ono što znamo o njenom privatnom životu nalazi se u njenim dnevnicima koji su u SPC. Kada malo zagrebete u njenu intimu, ona je i tamo pokušala da se krije, stavlja druge inicijale da se ne bi znalo o kome priča, u tim zapisima se uvek vraća na svoju sudbinu, da je drugi pritiskaju, a da ona tekstom pokušava da se izbori i u sebi i protiv sveta. Zato je izazov napisati roman o takvoj osobi, gde imate toliko materijala koji možete da pročitate, a da zapravo ne možete da zaključite kakva je ona osoba. To je bilo najinteresantnije, da proniknem u Kseniju i da pokušam da sebe upišem kroz nju, da dobijem roman koji će ispisati nju, ne kao romansiranu biografiju, već kao roman o Kseniji, tako što ću to biti ja povezan s njom. Postoje vrlo jasne stvari gde je ona ona, i one za koje mislite da je ona, ali ne znate dokle je ona, a dokle sam ja. To je jedan od malih, sitnih postupaka da nju doživljavam kao prijatelja kroz koji ću otvoriti vrata da budem i ja slobodan“, rekao je Zoran Penevski.
Uz vešto utkane istorijske ličnosti, izuzetne opservacije Ksenije Atanasijević o svom vremenu i čovekovoj egzistenciji, roman briše granice između njenog filozofskog svetonazora i autorskog teksta, pružajući čitaocu jedinstvenu priliku da se uživi u svet njenih ideja. Pritom, suptilni paralelizmi sa današnjim stanjem duhova kod nas potvrđuju da je i žensko pitanje ovde aktuelno kao i pre jednog stoleća.
1/7
Roman „Elegija o beloj devojčici“ možete naći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
