Najnovija antologija Lagunine edicije Talasi, podsticajnog i mudrog naslova „Život je uvek u pravu“, koju je sastavila Ljubica Arsić, posvećena je lepoti življenja i životnoj radosti, temi koja na pravi način iskušava značajne svetske pisce zastupljene među njenim koricama. Knjiga sa trideset i devet priča, na preko četiri stotine stranica varira ono veliko i večno pitanje, koje sebi i drugima postavljaju dečaci sedeći posle fudbala na školskom zidiću, ljubavnici pošto zapale još jednu cigaretu pred san, bračni par posle slavljenja godišnjice, starine na klupi u parku: Da li život ima smisla?

Oni koji još uvek tragaju za dokazima možda će ih pronaći u ovoj knjizi. Jednostavne i istinite, privlačne u svojoj stidljivosti ali i zanosnom hedonizmu koji smelo udara u prepreku želeći da prikaže ono sklonjeno od pogleda, priče ove antologije povezuje reč koju toliko volimo da čujemo i izgovaramo. To je reč sreća.
Tolstojevo načelo da je sreća neinspirativna i da se o njoj malo šta može reći, u svakom slučaju mnogo manje nego o nesreći koja mami raznovrsnošću, ovde je prilično ubedljivo opovrgnuta. Kao u alhemičarskoj retorti, u kojoj se vazda nešto krčka, ono što je lako isparava dok se teško zgušnjava i pada na dno posude, sreća propuštena kroz sito života poprima ukus i miris, opipljivost prijatnih stvari i privlačnost zanosa koji, čini se, samo muzika ume da pruži. Magijom pripovedanja vrsnih svetskih pisaca agregatna stanja života dobijaju potrebnu svetlost i lepotu, značenja koja izmiču filozofiji i uzaludnim zaključcima nauke, a koja može da pruži isključivo književnost.

Bilo da je u pitanju Markesov sudbonosni kavez za ptice, koji uprkos zlovolji trijumfuje kao uzdarje nesrećnom dečaku, i samom zarobljenom iza roditeljskih rešetaka, Apdajkovo divljenje upućeno svakodnevnom intimnom trenutku, Tilinakova životna gozba zalivena francuskim šampanjcem, božićna ćurka koja će u priči Marija de Andradea povezati tek otkrivenom ljubavlju članove jedne poprilično tužne i zagubljene porodice, zavodnička igra skrivanja i preoblačenja u priči Kamenskog, ili krstarenje Bleza Sandrara na prekookeanskom brodu u prašumi, pri putovanju koje nas najviše otuđuje, u svima njima sreća greje kao grumen zlata, kao sunce kojem ni tmurni oblaci ne mogu ništa.

Priroda sa svojim podjednako lepim promenama, na klupi obrasloj mahovinom kod Žana Orjea ili slikom mladosti, poput sočne kupine sa trnom koji oštro ubada, u priči Marsela Arlana – pokazuje se kao sastavni deo tajne i delimičnog odgovora da se životni smisao nalazi u samom životu, u njegovom življenju punim plućima, kada se vozi nizbrdo i uz strminu i kada se primećuje lepota i u onom svakodnevnom i banalnom.

„Pri početnom izboru priča“, kaže o svojoj antologiji Ljubica Arsić, koja je u nju uvrstila značajna pripovedačka imena poput Ljudmile Petruševske, Kolet, Rilkea, Bernarda Malamuda, Edne O’Brajen, Margerit Jursenar, Pavela Krusanova, Isaka Babelja, Vilijama Trevora i drugih, „učinilo mi se da će u moru tragičnih priča kojima obiluje celokupna književnost biti veoma teško naći one koje sjaje punoćom življenja i onim sudbonosnim optimizmom kojim odišu pojedinačne sudbine. Moj zahtev nije bio da čitaocima predočim jeftine priče sa lažnim sentimentom i veštačkim ushićenjem, kojima su nafilovane sve prodavanije recepture za srećnu udaju, uspešan porođaj i većnu vernost u ljubavnoj vezi, već one koje život i nas u njemu slikaju u punoći doživljaja, u strasti koja miluje ali može i da poseče poput oštrice brijača. Naravno, to polazi za perom samo izuzetnima. Ko su oni, saznaćete kad pročitate ovu knjigu i zaista se uverite da je život, ma kakav bio, uvek u pravu.“