Vešto odlagana saznanja – prikaz romana „Sofijin izbor“
Napomena: tekst sadrži spojlere.
Najpoznatiji roman američkog pisca Vilijama Stajrona dobio je National Book Award 1980. da bi po njemu dve godine kasnije bio snimljen film u režiji Alana Pakule, sa Meril Strip koja je za tumačenje naslovne junakinje dobila Oskara. Međutim, u prvom poglavlju ništa ne ukazuje na Sofiju, niti na njen izbor ili životnu priču: čitalac može da se komotno upoznaje s pripovedačem, južnjakom iz Virdžinije, Stingom, i njegovim poslom u izdavačkoj kući gde sa užitkom odbija rukopise dok se muči da napiše svoj prvi roman. Dobija otkaz i ekonomska realnost ga vodi u jeftin pansion u Bruklinu.
Nastavak – pa i ostatak romana – protiče u znatno drugačijoj atmosferi od one u prvom poglavlju. Stingo u pansionu upoznaje neobičan par, paranoično-sadističkog Nejtana i Sofiju, lepu i lažljivu Poljakinju koja naizgled bez razloga trpi ispade svog partnera; oboje imaju tajnu iz prošlosti. Ispostavlja se da je Sofija relativno donedavno – a trenutno teče 1947. – boravila u Aušvicu. Promenu ambijenta između poglavlja Stajron izvodi spontano, „bešavno“, što je način na koji i uvezuje nekoliko pripovednih perspektiva: sadašnjost, koja se odvija gotovo četvrt veka nakon bruklinških epizoda i bližu (1947) i dalju prošlost u vidu Sofijinih doživljaja iz Aušvica koje ona prenosi Stingu. Odnos dvoje glavnih junaka predodređeniji je ispovestima nego erotskim sviđanjem. „Bešavnost“ je svojstvena i za promene perspektive, pa se čitalac bržo uživljava u Sofijinu tačku gledišta dok ona preuzima pripovednu palicu, kad se glavna junakinja i Stingo pretežno sporazumevaju na francuskom, jednom od jezika kojim Sofija vlada. U svakom slučaju, tema je isuviše upečatljiva da ne bi zasenila samo pitanje govora. Jedno od vezivnih tkiva je i ironija, stalno prisutna u svojim različitim vidovima, a povremeno naglašena i gramatički nekorektnim engleskim jezikom glavne junakinje.
Sofijina ispovest je fragmentisana, i Stingo primećuje da ona dosta epizoda iz Aušvica prećutkuje. Nejtan postaje ljubomoran, a o njemu glavni junak saznaje da je Sofiji, pošto joj je predložio brak, sugerisao i malo mračnije zajedništvo: da skupa izvrše samoubistvo. Istom prilikom, čitalac saznaje i za Nejtanova bogata narkomanska iskustva. Glavni sporedni lik u napadu ljubomore preti Sofiji i Stingu da će ih ubiti, i oni ga ozbiljno shvataju. Tek na putu ka njegovoj rodnoj Virdžiniji, ispostavlja se za šta je zapravo bila uskraćena pripovest glavne junakinje o Aušvicu. Kada je 1943. odvedena u koncentracioni logor, bila je prinuđena da bira koje od njeno dvoje dece će preživeti. Sofijin izbor bio je da poštedi sina, Jana, a žrtvuje kćerku, Evu. Mada nije lako odlučiti, čini se da glavna vrlina romana i jeste upravo u Stajronovom umeću da odloži saznanje i tako se poigrava s čitaocem kojem će se nestrpljenje isplatiti. Knjiga se morala prostreti na sedamstotinak stranica da bi i Nejtanova i Sofijina prošlost bila postepeno obelodanjena, uključujući i njen kobni izbor, s obzirom da su posredi vrlo upečatljivi događaji, pri čemu autor neizbežno podstiče čitaoca na razmišljanja o ljudskim bićima u ekstremnom kontekstu, naročito o poziciji žrtve koja je prinuđena da donese odluku. U efektno odlagana saznanja svakako se uklapa i ono da se glavna junakinja – nakon vođenja ljubavi sa Stingom – vratila u Njujork kako bi ispunila svoj mračni pakt sa svojim partnerom da se zajedno ubiju. Konačno, tek blizu četvrt veka kasnije, piscu se ona vraća u san i svojom oniričnom posetom ga izvlači iz gubitka književnog nadahnuća. Potom on prekida roman koji je pokušavao da nastavi i počinje da piše onaj koji je, na bogatstvo istorije književnosti i brojnih čitalaca – pa i gledalaca filmske adaptacije – ishodio kao „Sofijin izbor“.
Autor: Domagoj Petrović
Najpoznatiji roman američkog pisca Vilijama Stajrona dobio je National Book Award 1980. da bi po njemu dve godine kasnije bio snimljen film u režiji Alana Pakule, sa Meril Strip koja je za tumačenje naslovne junakinje dobila Oskara. Međutim, u prvom poglavlju ništa ne ukazuje na Sofiju, niti na njen izbor ili životnu priču: čitalac može da se komotno upoznaje s pripovedačem, južnjakom iz Virdžinije, Stingom, i njegovim poslom u izdavačkoj kući gde sa užitkom odbija rukopise dok se muči da napiše svoj prvi roman. Dobija otkaz i ekonomska realnost ga vodi u jeftin pansion u Bruklinu.
Nastavak – pa i ostatak romana – protiče u znatno drugačijoj atmosferi od one u prvom poglavlju. Stingo u pansionu upoznaje neobičan par, paranoično-sadističkog Nejtana i Sofiju, lepu i lažljivu Poljakinju koja naizgled bez razloga trpi ispade svog partnera; oboje imaju tajnu iz prošlosti. Ispostavlja se da je Sofija relativno donedavno – a trenutno teče 1947. – boravila u Aušvicu. Promenu ambijenta između poglavlja Stajron izvodi spontano, „bešavno“, što je način na koji i uvezuje nekoliko pripovednih perspektiva: sadašnjost, koja se odvija gotovo četvrt veka nakon bruklinških epizoda i bližu (1947) i dalju prošlost u vidu Sofijinih doživljaja iz Aušvica koje ona prenosi Stingu. Odnos dvoje glavnih junaka predodređeniji je ispovestima nego erotskim sviđanjem. „Bešavnost“ je svojstvena i za promene perspektive, pa se čitalac bržo uživljava u Sofijinu tačku gledišta dok ona preuzima pripovednu palicu, kad se glavna junakinja i Stingo pretežno sporazumevaju na francuskom, jednom od jezika kojim Sofija vlada. U svakom slučaju, tema je isuviše upečatljiva da ne bi zasenila samo pitanje govora. Jedno od vezivnih tkiva je i ironija, stalno prisutna u svojim različitim vidovima, a povremeno naglašena i gramatički nekorektnim engleskim jezikom glavne junakinje.
Sofijina ispovest je fragmentisana, i Stingo primećuje da ona dosta epizoda iz Aušvica prećutkuje. Nejtan postaje ljubomoran, a o njemu glavni junak saznaje da je Sofiji, pošto joj je predložio brak, sugerisao i malo mračnije zajedništvo: da skupa izvrše samoubistvo. Istom prilikom, čitalac saznaje i za Nejtanova bogata narkomanska iskustva. Glavni sporedni lik u napadu ljubomore preti Sofiji i Stingu da će ih ubiti, i oni ga ozbiljno shvataju. Tek na putu ka njegovoj rodnoj Virdžiniji, ispostavlja se za šta je zapravo bila uskraćena pripovest glavne junakinje o Aušvicu. Kada je 1943. odvedena u koncentracioni logor, bila je prinuđena da bira koje od njeno dvoje dece će preživeti. Sofijin izbor bio je da poštedi sina, Jana, a žrtvuje kćerku, Evu. Mada nije lako odlučiti, čini se da glavna vrlina romana i jeste upravo u Stajronovom umeću da odloži saznanje i tako se poigrava s čitaocem kojem će se nestrpljenje isplatiti. Knjiga se morala prostreti na sedamstotinak stranica da bi i Nejtanova i Sofijina prošlost bila postepeno obelodanjena, uključujući i njen kobni izbor, s obzirom da su posredi vrlo upečatljivi događaji, pri čemu autor neizbežno podstiče čitaoca na razmišljanja o ljudskim bićima u ekstremnom kontekstu, naročito o poziciji žrtve koja je prinuđena da donese odluku. U efektno odlagana saznanja svakako se uklapa i ono da se glavna junakinja – nakon vođenja ljubavi sa Stingom – vratila u Njujork kako bi ispunila svoj mračni pakt sa svojim partnerom da se zajedno ubiju. Konačno, tek blizu četvrt veka kasnije, piscu se ona vraća u san i svojom oniričnom posetom ga izvlači iz gubitka književnog nadahnuća. Potom on prekida roman koji je pokušavao da nastavi i počinje da piše onaj koji je, na bogatstvo istorije književnosti i brojnih čitalaca – pa i gledalaca filmske adaptacije – ishodio kao „Sofijin izbor“.
Autor: Domagoj Petrović
