Ovaj nam je roman ispričala Nejra Bugarin i to je njena priča. Priča o žrtvi, bolu, patnji. Priča o tome koliko boli kada si neshvaćen, a radiš sve da bi svima oko tebe bilo dobro. Duboko me je dotakla priča za koju bih volela da je izmaštana, a znam da nije. Priča koja lupa šamar života i tera nas da se zapitamo koliko smo srećni jer imamo nešto osnovno, a nama se to podrazumeva pa bismo još više. Nejra je ovde simbol borbe, devojčice, devojke i žene koja je radila u fabrici tekstila i celu platu donosila porodici. Bila je zlostavljana, maltretirana i tretirana kao krpa.<br />Samo je jednom volela.<br />Lutajući u beznanju, Nejra je samo želela dobro; da gladna usta budu sita, da prazni stomaci budu puni, da otac i majka ne brinu.<br />Život valjda ne teče onako kako mi zamislimo iako su Nejrine želje bile realne, a nekome to čak nisu ni želje.<br /><br />Njen je ponor bio sve dublji, a borba za opstanak sve jača. Ogromna preporuka!

Koliko je samo tuge u ovih 200 stranica. Koliko teških sudbina. I kad pomislite da ne može biti gore, pisac nas razuverava i pokazuje da može mnogo gore. <br />Ovo je priča o Nejri Bugarin, o jednoj nevinoj duši koju su zadesile sve nedaće, o njenim roditeljima invalidima, bratu, teškom životu, siromaštvu, porodičnoj kletvi. O zlim, podmuklim ljudima, ali i naivnim. O njenoj hrabrosti, izdržljivosti, ali i bespomoćnosti. <br />Priča nam je ispričana kroz dve ispovesti, profesora Sipca i Nejre. Ispovesti profesora su kratke, prožete filozofskim temama. Nejra svoju priču započinje pričom o svojim roditeljima, odnosno o babama i dedama, kao i o kletvama zbog kojih ispaštaju.<br />Nekoliko puta sam brisala i pisala ovaj utisak, ne znam šta bih napisala, a da ne zvuči previše depresivno, tamno jer ova knjiga jeste takva, ali mislim da treba da se čita uprkos osećaju gorčine, teskobe, praznine koju izaziva. <br />Da je čitamo bar kao opomenu! Sve preporuke.

Sedim, ruke mi pune. U jednoj knjiga u drugoj glava, ne zna se kojoj je teže.<br /><br />To je sve što imam da kažem o ovom remek delu!<br />Rasturila me na komade.

Ako dugo gledate u ponor....mozete u njemu ostate, a mozete i nastaviti da se borite.Nekada taj ponor moze biti i olaksanje. Upravo o ponoru, siromastvu, sudbini i borbi za opstankom Enes govori kroz dve isprepletane ispovesti. <br />Kandze siromastva su odista jake i jednostvano vas teraju na zakljucak da razmisljate da onaj ko je rodjen kao nista, zivi bas tako i zavrsava kao nista. Povlacicete paralelu sa svekrvama iz komsiluka, sa zenama koje ce doneseci kafu u vasu kucu posle toliko vremena doci da cuju brigu koja se razliva poput vode, da imaju o cemu da pricaju, da ogovaraju. Likovi iz vaseg kraja, medju rodbinom kroz lik Nejre.<br />Ono sto je sigurno-zatvorice te knjigu sa konstatacijom-Sudbino, teska li si...

Ako dugo gledaš u ponor, budite oprezni, jer je velika verovatnoća da će vas ponor progutati. Koliko čoveka mogu obeležiti porodični gresi, zalepiti mu etiketu da ga prate i obeležavaju i pre samog rođenja? Mogu i više od toga. Mogu zapečatiti nečiju sudbinu i osuditi je na propast. Kroz priču pratimo Nejru Bugarin koju je život i pre rođenja osudio na tugu, siromaštvo, bedu. Sedela sam u svojoj fotelji, ušuškana u ćebe, sita, bezbrižna i nesvesna svega što imam, a opet s druge strane kroz okretanje stranica sam osetila bespomoćnost glavne junakinje, gorčinu nad tuđom sudbinom i osećala istu prazninu koju je Nejra osećala, a koja je izvirala iz svake stranice. Bolela me ova knjiga, onako do kosti, iako mi je u rukama bila samo knjiga. Surovo realna, životna, bez ulepšavanja. Posle toliko patnje, boli i nesreće, možda se na samom dnu krije olakšanje?