Прича описује Авганистан с почетка и с краја двадесетог века. Однос према женама у Афганистану се није променио. Жена се ништа не пита, рано их удају, док су још девојчице, и са четрнаест година оне су већ мајке. Већина њих не иде ни у школу. Ово је Рахимина прича. Она је успела. Она се извукла. А превише их је које нису. Бисер који је сломио шкољку је бисер књижевности.

Najlepsa, knjiga konu sam do sada procitala.

Mnogo emocije je ova knjiga izazvala u meni i mnogo suza. Knjiga koju svakako preporucujem bez obzira na suze.

Knjiga koja je protkana produhovljenošću, kreativnošću, naporima i mukom žena u trećem svetu. Knjiga koja lako nađe put do srca čitaoca. <br />Knjiga koju neću zaboraviti!

Izuzetno potresno i izuzetno otrežnjujuće. Ne mogu ni da zamislim kako je živeti u takvim uslovima ili bolje da kažem neuslovima. Priča prati dva vremenska toka, prošlost i sadašnjost, i sudbine dveju ženu, jedna je u prošlosti jedna u sadašnjosti. Koliko su samo snažne i hrabre žene, koliko mogu da podnesu i da izdrže tako krhke. Sve vreme dok sam čitala knjigu knedla mi je stajala u grlu, neretko se i koja suza skotrljala. Knjiga je na čudan način izuzetno lepa, pored mučnih i teških scena, nazire se tračak nade da će ženama biti lakše i bolje, da će možda uspeti da se izbore za svoja prava, kraj knjige predstavlja svojevrsnu svetlost na kraju tunela i pruža mogućnost nadi. Pored mučenja od strane muža, svekreve, vidimo koliko ljubavi nosi svaka žena u sebi, koliko sreće, snage može da podari dolazak deteta, da postoji razumevanje, slaganje i podrška među suprugama, koji je blagoslov znati čitati i pisati. Za sve koji vole da čitaju Hoseijina, kao i o položaju žena na Bliskom istoku.