Herta Miler ispisuje pedesetak kratkih poglavlja o porodici nemačkog porekla koja u Čaušeskuovoj Rumuniji čeka dozvolu da se iseli na Zapad. Život u čekanju postaje apsurdna egzistencija, svodi se na jednoličnu repeticiju i besmisao. Svako poglavlje predstavlja jednu epizodu iz života mlinara Vindiša i njegove porodice kojima je krajnji cilj domoći se pasoša, emigrirati. Vindiš želi da nadležne potkupi džakovima brašna, ali to nije dovoljno, Amalija, Vindišova kći mora da poda svoje telo svima koji su u lancu nadležnosti za dobijanje papira. Superiorni položaj muškaraca na vlasti daje im za pravo da traže ono što nije njihovo i što u potpunosti srozava dostojanstvo žene.U krupnim kadrovima koji se brzo izmenjuju Amalija, poput kakve lutke iz ruku lokalnog policajca prelazi u ruke katoličkog sveštenika koji ne želi da nađe krštenice članova porodice. Njeno je telo plen, mlado meso koje se našlo u škripcu odvratne požude, ali život u Nemačkoj prosto nema cenu.

Neosporno je da Nobelova nagrada predstavlja jedno od najvećih priznanja koje nekome može biti dodeljeno, a istaći se, i biti izabran u množtva drugih, kvalitetnih književnika, nesumljivo potvrđuje veličinu i umeće Herte Miler kao pisca. Međutim, ja ću se ipak usuditi, ali ne kao vrsni poznavalac književnosti (jer to svakako nisam), već samo kao skromni čitalac, da, shodno tome, dam svoj komentar o ovoj knjizi. I mada su mi njene kratke, kao britvom isečene rečenice, na samom početku čitanja pravile problem i zbunjivale me, baš su one ono što, čini mi se, ovu knjigu izdvaja od nekih drugih. Jer svaka rečeica je jedna misao, a skup tih misli tka poglavlje koje je zapravo jedan događaj ili sećanje. I to je preneseno tako verno, baš kako to zapravo i činimo dok proživljavamo i preživljavamo. Misli se roje i smenjuju brzo poput Hertinih rečenica, a sećanja dolaze i odlaze. I baš kao i kod sećanja, ni u ovoj knjizi tačno vreme i datum nisu bitni, i svaki isečak može živeti sam za sebe, ali tek sjedinjeni zajedno oni pružaju jednu potpunu sliku i jednu svakako mučnu priču.

Nataša Radivojević

Naslov knjige je rumunska poslovica...Fazan je nespretna ptica,neki ljudi su mu nalik.Pogotovo kad strpljivo čekaju dozvolu za emigraciju u "slobodu".Predaju sve papire,podmazuju onim što imaju i šta im se traži,a ništa se ne dešava jer ne znaju pravi put i način plaćanja.A cena može biti velika,prevelika,i sada i posle.I kad se dobije dozvola,odlazak je put u neizvesnost sa ono malo sirotinje koja se može poneti,a ostalo se ionako raspada.Rastanak sa praznim,napuklim zidovima je težak,boli.I uvek se javlja ono neizbežno pitanje "da li ćemo i kada ćemo se vratiti"... I ako se vratimo,kako ćemo se osećati jer ni mi kao ni oni koji su ostali nećemo više biti isti...U srcu zauvek ostaje čežnja za zavičajem... Kratke,jednostavne a ipak poetske rečenice su dovoljno jake da iskažu svu bedu i jad ljudi koji vreme provode čekajući papire za neki "bolji život"...Malo strana,a utisak prejak!