Romansirano svedočanstvo o sudbini dece sa Kozare Posle Austrijanke, potresnog romana o Diani Budisavljević, Zoran Milekić je naslikao portret dece koja su preživela rat odvojena od porodice i u strepnji da više nikada neće videti roditeljski dom. Kozara, 1941. Dve porodice beže od ustaša, Nemaca, smrti i neizvesnosti. Žene se ne odvajaju od dece dok muškarci traže zaklon i hranu. Nemila su vremena, treba spasti goli život. Svoj i život dece. Dragoje, Jelena i Mika glavni su junaci ove priče. Prerano odvojeni od roditelja, odvedeni u logore Stara Gradiška i Jastrebarsko, potiskuju strah i gaje nadu da će videti roditelje, braću, sestre, bake i deke čim se za to ukaže prilika. Neki su čekali dve, neki tri godine, neki nisu ni dočekali sreću ponovnog okupljanja. Ovi mali heroji morali su da budu mudri i strpljivi. Istinita priča o njima svedočanstvo je o veličini dečje nade i snage u teškim vremenima. I opomena da se ovakve priče ne zaborave. „Kroz potresnu sagu o deci iz Drugog svetskog rata s Kozare, Milekić nam ispreda roman o neslobodi, univerzalnu priču o zlu i lažima, bežanju od nasilne smrti, logorima i kasnijem pristajanju na uslovnu slobodu – pod drugim imenom i u tuđoj konfesiji – ili pod svojim imenom ali bez vidljive verske i nacionalne određenosti u javnom prostoru dugog vremena bezbožničke idolatrije, koje je usledilo u čitavim decenijama posle stradanja.“ – Nebojša Jovanović „I ovaj roman Zorana Milekića o sudbini dece logoraša, koja su zahvaljujući podvigu Diane Budisavljević i njenih saradnika preživela pakao Jasenovca, otima tu tragičnu i obavezujuću činjenicu od zaborava i doprinosi kolektivnom sećanju na zlo koje se obrušilo na jedan narod. Suočen sa istinom koju je spoznao, autor ostavlja neizbrisiv trag o vremenu, i živote svojih junaka urezuje u svest potomaka.“ – Tihomir Stanić „Zoran Milekić, čuvar sećanja, još jednom nam otkriva tajne, kopajući po starim, nikada nezaraslim ranama. Ali neke rane i ne treba da zarastu – jer nam pokazuju da smo živi i da nismo zaboravili. Trudio sam se da se ne zaplačem. Stvarno sam se trudio... Nisam uspeo.“ – Branislav Janković