Baš me potresla ova knjiga. Bilo mi je žao malog Branislava, koji je samo želeo kao i svako dete da bude voljen. Ostavlja roj pitanja u glavi nakon završetka knjige. Branislav je usled samoće počeo da izmišlja, verovatno mu se taj izmaštan svet više dopao od stvarnosti. Koje dete ne želi ljubav svoje majke, toplinu njenog zagrljaja i toplu reč, sve to je malom Branislavu bilo uskraćeno. Tužna priča kako zatvaramo oči pred problemima, i doživimo prosvetljenje tek kad na kraju, ipak za sve to bude kasno.

Jelena Kotur*

Priča o dečaku Branislavu. Želeo je tako malo - toplinu i sigurnost doma, nežnost majčinog zagrljaja, lepu reč, smeh i radost. A njegova majka, izmaštana ili stvarna, nije pokazivala nikakva osećanja prema njemu, čak nije volela ni da ga gleda. Mnogo je radila i retko je bila uz njega. Deca iz škole su ga izbegavala, nisu hteli da se druže sa njim. Odrastao je na ulici, sam i tužan. Bio je primoran da stvori neku svoju stvarnost, svoj unutrašnji svet u kome je njegova mašta gradila priče i doživljaje. Smatrao je da su odrasli uglavnom loši, zato nije želeo da odraste i postane odvratan. Jer, neki ljudi nisu imali pojma koliko su deca osetljiva i koliko mogu da budu tužna. Deca bi trebalo da budu srećna, ali to nije moguće, za to su krivi drugi a ne sama deca...Branislav nije stigao da odraste, zaustavila ga je administracija. Odrasli baš znaju da zakomplikuju život!...Tužna i potresna priča o našoj stvarnosti, o nama odraslima i našoj nesposobnosti da vidimo dečji bol i nemu patnju.

Jelena Kotur*

Licno poznajuci Branislava Baneta Bjelicu moje nestrpljenje za sto brzim dolaskom do tog stiva prosto "kipti". Nemam sumnju u kvalitetna fantazmagoricna razmisljanja, sklop reci, toplinu misli i osecanja. Verujem da obucenost delovanja pisanom reci ovog kreatora inteligencije svakog citaoca nece ostaviti ravnodusnim. Cekamo igru reci. Pozdrav!