Roman je pisan u prvom licu pa sve deluje prisno i iskreno.<br /><br />Glavni junak se bliži četrdestoj godini, bio je alkoholičar i to je dovelo do oduzetosti nogu. Lečen je u stacionaru, a sada mu je terapija, uz lekove, kretanje odnosno šetnja. Zato se svaki dan šeta Beogradom i o tome vodi dnevnik u periodu decembar - kraj marta. Opisuje ono što vidi u datom trenutku, a dobro opaža detalje – tu su i vrapci, mačke, kerovi, i stabla, poznati i nepoznati ljudi, piše o svemu što mu se dešava, o osećaju usamljenosti. Terapeutske šetnje su se pretvarale u potrebu i ljubav prema šetnji. Dnevnik počinje sa tmurnim danima punim kiše, vetra, snega, leda i bljuzge pa sve do lepog prolećnog sunca koje greje iako je još hladno, ali daje osećaj da zima i problemi prolaze. To bi mogao biti početak neke nove ljubavi, nečeg lepšeg u životu...<br /><br />Setna ali optimistična priča o jednom običnom čoveku i njegovom životu uz poruku da je život kratak i lep, a teškoće su prolazne, sve zavisi od nas.<br />

Ne postoji pisac koji lepše od Valjarevića ume da dočara svakodnevicu, kod kojeg i tumaranje ulicama liči na umetnost. On kroz ovo sjajno delo govori o sasvim običnim stvarima, ali toliko intrigira čitaoca da želi da sazna što više i upija njegove reči. Sa njim ćete se kretati Beogradom upoznajući neke nove puteve, što gradske što životne, uživaćete u njegovom opažanju i radovati se njegovim malim pobedama i borbama, nateraće vas da sagledate stvari iz neke druge perspektive i da uvidite koliko je život satkan od sitnica . U stvari kad se pogleda šira slika, on ne piše ni o čemu posebnom, ali u tome i leži sva njegova posebnost.

Ono što pleni i zavodi od prve stranice bilo koje Valjarevićeve proze jeste nepatvorena iskrenost. Tek kada se oslobodimo htenja da se svima dopadnemo, možda ćemo se nekome i dopasti, kaže stara poslovica. Otuda njemu i najviše leži ispovedna i dnevnička forma. Njegova zapažanja o tome šta vidi i kako se oseća su izvanredna. On je neverovatan majstor da uhvati detalj, skicira sliku i prenese atmosferu. Čak i kada govori o uzrocima svoje sadašnje bolesti, pripovedač je neuvijen i otvoren u izlaganju. Sjajna knjiga za zimske dane propraćene dugim i besciljnim šetnjama.

Uz ovu knjigu sam lako uspevala da ukapiram kada sam koncentrisana, a kada ne. Kada sam bila odsutnija, roman bi je bio konfuzan i sve mi je izgledalo nabacano i bez ikakvog smisla. Kada se uživite, potpuno utonete u priču. Onda možete osetiti sve ono o čemu vam Valjarević priča. Bukvalno mi je bilo hladno kada je i junaku ove priče bilo hladno. Potpuno netipična knjiga, netipičan stil, potpuno drugačije i vredno svakog momenta koju ćete uz knjigu provesti.

Sada, kada smo zbog stanja u državi, svi u izolaciji, šetnja je sasvim sigurno ono što mnogima najviše nedostaje. Možda ćemo kada se život vrati svojim tokovima, i mi morati, poput glavnog junaka ovog romana, ponovo da učimo da hodamo. :) Dotad, preporučujem vam da se podsetite koliko je lepo šetati gradom - uz sve sitne pojedinosti koje se mogu zapaziti usput, i šetajući prostorom, šetati i sobom samim: prizvati prošlo, pređeno, učinjeno i nepovratno, a razmisliti i onome što tek čeka da bude pređeno. Sjajna knjiga za čitanje tokom ovih dugih dana...