„Jedan od najvećih romana našeg doba.“
– New Yorker
Sve stvoreno, usklađeno, sve što se odnosi na svakidašnjicu, na ljudsko gnezdo i poredak, sve je to otišlo u prah i pepeo zajedno sa preokretom celog društva i njegovim preuređenjem. Sve uobičajene vrednosti su odbačene i razorene. Ostala je samo nesvakidašnja snaga gole, do poslednjeg končića opljačkane duše, za koju se ništa nije izmenilo zato što je ona u svim epohama podjednako zebla, drhtala i težila onoj najbližoj pored sebe, isto tako obnaženoj i usamljenoj. Ti i ja smo kao prvi ljudi, Adam i Eva, koji na početku sveta nisu imali čime da se pokriju; mi smo isti takvi golaći i beskućnici sada, na njegovom kraju. I ti i ja smo poslednje sećanje na sve ono neizmerno veliko što je učinjeno u svetu za mnoge hiljade godina između njih i nas, i, kao uspomena na ta iščezla čudesa, mi dišemo i volimo i plačemo i držimo se jedno drugoga i jedno drugom hrlimo.
Doktor Jurij Andrejevič Živago je pesnik, filozof i lekar čiju sudbinu pratimo u periodu između Ruske revolucije i Drugog svetskog rata. Iako srećno oženjen, Živago je neprestano uzdrman ratom, glađu, društvenim previranjima, ličnim očajanjem i, konačno, neobuzdanom ljubavlju prema Lari, ženi revolucionara.
Opisujući život jednog ruskog intelektualca u burnim istorijskim okolnostima, Pasternak je napisao remek-delo ruske književnosti zahvaljujući kojem je, pored ostalog, dobio Nobelovu nagradu za književnost 1958. godine. Istražujući večne teme poput ljubavi, vere i snage duha, Doktor Živago je postao generacijama čitalaca jedan od omiljenih romana i utemeljio se kao klasik ruske književnosti.
Sneg prekriva Rusiju, ali ne može zatrpati ono što u tinja ljudima - ljubav, čežnju i potrebu da ostanu svoji, u svetu koji ih nemilosrdno gura u suprotnom smeru. Revolucija ne mari za pojedinca, ona drobi sudbine, briše ideale i ostavlja ljude koji, uprkos svemu, ne gube nadu. Jurij nije heroj, nije pobunjenik, nije čak ni protivnik novog poretka, već samo čovek koji pokušava da sačuva ono što revolucija ne priznaje, a to je lična sloboda. Ljubav između njega i Lare nije obična romansa, već splet ukradenih trenutaka, iluzija sreće u vremenu koje im ne ostavlja mogućnost izbora. Roman ne idealizuje revoluciju, niti romantizuje patnju, već govori o onima koji vole, stvaraju i opstaju u svetu koji ih ne vidi. U takvom svetu, poezija postaje poslednji čin prkosa, a ljubav jedini oblik pobede. Ali rekla bih da je najveća tragedija upravo to što u vremenu buke i prevrata, oni koji vole, misle i stvaraju, ostaju zauvek zatrpani u snegu, dok istorija gazi dalje, ne osvrćući se za sobom.
