Početak zlatnog doba ruske književnosti obeležava Puškin sa svojim brojnim delima u koje se ubraja i roman u stihu “Evgenije Onjegin”. Romantičarska priča seoske idile i arisokratskog gradskog svetla - dva različita sveta i dva sebi svojstvena ljudska principa. Onjegin kao otuđeni Bajronovski junak savršen je kontrast Tatjani Larinoj čiji će urođeni sjaj i raskoš ovaj “suvišan čovek” prepoznati tek u svetlu velikog grada. Ovo je priča o ljubavi i njenoj tragičnosti, o prijateljstvu i njegovom razoru, o fikciji i proročanstvu baziranom na snu i o istini mašte u kojoj se pronalazi mnogo stvarnosti Puškinove. Magično delo večito u duelu sa današnjicom, otvara oči novim paradigmama svakog novog veka.

Milijana Šakić

Već godinama (i pritom ne preterujem) tražim neko lepo izdanje ovog divnog romana za svoju biblioteku. Kao i mnogi drugi, zaljubila sam se u Onjegina (delo, a ne lika; kao lik mi se mnogo više dopada Tatjana) čitajući ga u srednjoj školi, i još par puta posle toga, ali nažalost samo u biblioteckom izdanju... do sad. Dakle, mislim da je to - to, izdanje na koje sam čekala, konačno jedno koje će i koricama moći da parira magičnoj priči koja se nalazi iza tih korica. :)

Koga voleti? Kome verovati? Pita Puškin sebe, a i nama čitaocima upućuje ovo večno pitanje. Da li sa sazrevanjem čovek gubi moć poverenja i bez rezervne ljubavi? To se dogodilo Tatjani. Može li pravi donžuan, cinični čovek Puškinovog i našeg veka, žudeti za lepotom i ljubavlju? To se desilo evgeniju. Toliko pitanja u ovom večnom romanu o uzvišenosti i prizemnosti, iskrenosti i zavođenju. Uz to, i sam pisac nas zavodi svojom čuvenom onjeginovskom strofom bogatog zuka i ritma.