Dzon Maksvel Kuci, juznoafricki i australijski pisac,dobitnik je Nobelove nagrade za knjizevnost. Mnogi se pribojavaju citanja Nobelovaca,vodjeni mislju da su teski za citanje,ali Kuci je pravi pisac koji ce svakom odagnati takve predrasude. Konkretno,roman "Fo" pisan je jednostavnim, laganim jezikom i stilom,i osnovci bi ga mogli citati bez imalo muke.Njegov stil cista je poezija.Ipak, on takvim jezikom istrazuje slozene ljudske i civilizacijske teme. Da li je Suzan, glavna junakinja romana glas svih zena ili autorovo razmisljanje o oderedjenim zivotnim temama:ljubavi, humoru, gledistu na teske zivotne situacije. Petko, Krusoov jedini prijatelj i drugi covek na ostrvu,je nem.Zasto ne prica,zbog cega nema jezik? Kuci pokazuje da su gubici koji su robovi pretrpeli (nemanje porodice, kulture i prava glasa) ustvari najvece tragedije proizasle iz ropstva.Veliki uspeh ovog romana je sto bas tim jednostavnim stilom postavlja pitanja kolonijalizma,jezika i identiteta i to samo na 176 strana.

Marko Marković

Kako je malo toga potrebno čoveku da bude srećan! Na ostrvu usred okeana gde stalno duva vetar a galebovi krešte, Kruso se šeta u odelu od nepromočive kože a Petko luta i sakuplja ptičja jaja. Srećni su i slobodni. Postali su ravnodušni prema izbavljenju jer je to ostrvo postalo njihovo kraljevstvo. Petko je bio crni rob kome je jezik odsečen, ali on i Kruso su se savršeno razumeli. Njihov uhodani život je poremetila brodolomnica Suzan. Za nju je ostrvo kazna i stalno sanja o spasenju. A kad je to spasenje za nju stiglo, Kruso i Petko su se osećali kao u zatočeništvu. Kruso se putem razboleo i umro, a Petko, navikao na slobodu u prirodi, sad u Engleskoj živi u podrumskoj sobici gde ga deca osmatraju i zovu ljudožderom. A Suzan želi da se proslavi, da od njihovog jednoličnog života napravi zanimljivu priču...Na malo strana je postavljeno mnogo pitanja – šta je sloboda, šta je sećanje i kako se menja, šta zaboravljamo a šta pamtimo, kako reči oblikuju priču punu tišine i neizrečenog...

U romanu “Fo”, savremenoj verziji dobro nam znane priče o Robinsonu Krusou, Džon Maksvel Kuci glavnu reč daje junakinji Suzan Barton koja nije jedan od likova iz originalne, poznate priče Danijela Defoa. Suzan Barton je britanska udovica koja kreće u potragu za otetom ćerkom. Portugalski brod kojim putuje, na putu iz Baije doživljava brodolom i morske struje je bacaju na udaljeno ostrvo u sred mora koje je već utočište brodolomnika, britanca Krusoa i njegovog podanika, nemog južnoafrikanca Petka. Suzan nije samo pripovedačica već i glavna junakinja romana koja kroz kolonijalni sistem vrednosti procenjuje, u ovom romanu sporednog lika Robinsona. “Fo” je štivo pisano 1986. godine, u kojem jezičava Suzan Braton pripoveda u Kucijevo ime, ona je glasnogovornica koja stoji ispred pisca. Čak i kada nam priča priču o priči koju svi od malena znamo, govori nam mnogo više.

Kuci uspeva da provuče ozbiljne tame, a da zadrži jednostavan i čitljiv stil pisanja. Potlačeni i obespravljeni su ućutkani, izgubili su pravo da ispričaju sopstvene priče.

Veoma mi se dopalo autorovo genijalno poigravanje sa romanom "Robinzon Kruso". To nije samo poigravanje već i suštinsko preispitivanje i kritika kolonijalizma, nasilja, rasizma, položaja žene, ne samo u prošlosti već i u savremenom svetu. Roman postavlja brojna pitanja, a na čitaocu je da razmišlja o mogućim odgovorima.