Roman je interesantan, drži pažnju. Kraj mi se uopšte ne dopada.

Ovo je priča o Edu, koji sebe opisuje kao devetnaestogodišnjaka koji vozi taksi, koji zapravo nema nikakvu perspektivu u životu, koga zajednica ne poštuje nešto preterano, koji, prosto, ništa posebnog ni nema. Nakon jedne pljačke banke, Edu počinju da pristižu kečevi (oni, kartaški) i jedino on može da ih \"dešifruje\" i dela u skladu sa njima. Zašto baš njemu pristižu i na koji način on reaguje na ovu nesvakidašnju \"poštu\", moraćete sami da otkrijete.<br />Ova knjiga jeste nekakav skup čudnog i dirljivog stopljenih u iste redove, sa ponekim redkom o kome se može i poduže razmišljati. Toliko je stvari koje Ed radi na najlogičniji, najobičniji mogući način, ali se, ipak, njegovi postupci vešto zavlače u vaše misli. I sam stil pisanja je jednostavan, a opet veličanstven. Boljeg objašnjenja nemam, zaista. Kraj knjige je meni bio neočekivan, a opet mi je i on neverovatno prijao. Ako bih knjigu morala da opišem u par reči, rekla bih da je: nesvakidašnja, čarobna, divna!<br /><br />Sve preporuke!

Roman koji je, možda pomalo neopravdano, ostao u senci Kradljivice knjiga, jer takodje predstavlja štivo visokih umetničkih dosega i višeslojnog značenja. Roman čija se radnja odvija u sadašnjosti, u megalopolisu u kome čovek, a naročito mlad čovek sa nedovoljno samopouzdanja i bez jasnih ciljeva, može biti usamljeniji nego na pustom ostrvu, zapravo je jedna priča izuzetne topline, čija je moć da nam vrati veru u dobrotu prosto očaravajuća. Sugestivno napisana, sa elementima trilera, ona čitaoca veoma lako uvlači u istinski vrtlog dogadjaja koji se smenjuju kada mladi, neambiciozni i dezorjentisani Ed uspe da spreči pljačku banke. To će biti presudan trenutak, jer će tna čudesan način biti izabran da čini dobra dela: od najtežih zadataka koji su bili istinskih iskušenja sve do najobičnijih malih radosti koje će činiti za druge. Da svako može ostvariti svoj potencijal, tu gde jeste, i biti srećan jer svet čini boljim mestom, glas je koji čujemo dugo posle čitanja Zusakovog Glasnika.

Ako ste \"Kradljivicu knjiga\" nakon čitanja prigrlili uz sebe kao najdražu osobu na svetu i uz to osetili neverovatnu emociju, onda ćete ovu knjigu zagrliti kao najboljeg drugara i uputiti joj jedan osmeh zahvalnosti.<br />Zašto? Sam stil pisanja i tematika koju obrađuje Markus Zusak u ovoj knjizi je takav da vas vodi i sa nama komunicira kao sa najboljim prijateljem. Ujedno i samog junaka, mladog Eda možete da doživite tako - kao najboljeg prijatelja. A šta najbolji prijatelji rade? Slušaju jedni druge, pomažu se i vole. I ne samo to, nekada je potrebno je da govore istinu i budu surovo iskreni, pa makar to bolelo. Tu su brojna iskušenja, ne znamo uvek sve i ne možemo biti sigurni da je sve kako treba. Postoje stvari koje možemo da promenimo, a nekada je potrebno da nas neko pokrene. Neko ko nas vidi sa strane..<br />

Ne mogu da se zasitim knjiga ovog pisca, pročitao sam „Glasnika“ jer astronomski mnogo obožavam „Kradljivicu knjiga“ koja je učinila neverovatnu stvar mojim osećanjima, tako da su i u ovom romanu njegove rečenice magija. On govori o Edu, mladom taksisti koji nije baš postigao mnogo u životu, dobija misteriozne karte sa imenima i treba da reši tragove i shvati poruku koju mora preneti. Ključno pitanje je zašto? Postoji više likova, njihova ljudskost je divna, više uzbudljivih stanica i jedan pas (da, kad sam kod toga, mislim da hranjenje psa samo kafom, sladoledom i lazanjama neće baš uticati dobro na njega, samo da znate). Ovo je knjiga o razvoju jednog mladića, o promeni, o prijateljstvu i ljubavi. Mislim da treba da je izaberete zato što se radi o sjajnom romanu., a ne zato što možda očekujete da će biti nova „Kradljivica knjiga“. Jer nije.