Ljudi nisu stvoreni da budu sami. Jednostavno to ne žele. Ponekad su nesrećni, odbačeni. Postoje porodice u kojima se sreća ne odomaći pa srca ukućana gladuju zbog nedostatka ljubavi. Postoje trenuci kad čovek mora da bira a taj izbor može nekog nedužnog ostaviti sa osećanjem nevoljenosti, manje vrednosti, odbačenosti. Tada nastaju sećanja i osećanja koja će i odbačenog i onog ko je odbacio pratiti i progoniti celog života. Nastaju rane koje teško zaceljuju. I zato, kad si razočaran, tužan, uplašen, kad ti vlada pometnja u duši, kad iskusiš patnju pa poželiš da na zlo uzvratiš zlim, potrebno je da pronađeš nekoga ko će ti podesiti srce – ljubavlju. Da, mesto odakle sve počinje je ljubav. Dovoljno ljubavi, pružene i primljene, može odagnati tužna sećanja, večito pitanje zašto smo izdani i odbačeni. Sreća je u davanju, kad za nekog možeš nešto da uradiš. Podešena srca se razumeju bez reči..Ovo je dirljiva priča o ljudskoj ranjivosti i potrebi za iskrenom ljubavlju i osećanjem bliskosti.
Intuicija... Šta je to? Koji je to glas od svih onih koji nam se javljaju i govore šta da radimo? Kako da ga prepoznamo? „Ne može sve što je istina i da se objasni, niti je sve što može da se objasni – istina.“ Eto, i ovo je jedna istina, bez objašnjenja... Samo je treba prihvatiti, kao i sve u životu, pa će se tako, mislim, doći i do one suštine u „srcu“, ko smo i šta smo i zašto postojimo. Kada to kažem, ne mislim da je naša svrha tačno određena. Naprotiv, mislim na izbor koji moramo da napravimo kako bi sve sudbine koje su sa njim povezane bile pod uticajem dobrog. Džulija se suočava sa takvim odlukama, ali ona mora da se izbori i sa glasom koji čuje. Da li da posluša njega ili sebe? Prelep roman koji se čita u dahu i koji nosi brojne poruke. Najvažnija je, naravno, ona da ljubav leči sva srca, ma koliko ona bila zatrovana.
Prelepa knjiga , ili možda bolje rečeno PRELEPE KNJIGE, koje nas oplemenjuju. Za svaku preporuku čitaju se u jednom dahu. Prelep opis svih likova koji se pominju,
njihova razmišljanja i emocije koje proživljavaju...
Кад бисмо знали зашто су нам путеви трасирани баш овако. Кад бисмо знали читати знакове и унутрашње гласове. Убеђена сам да бисмо нашли мир и спокојство за којима вапимо, упркос свим благодетима овога света. Нигде мира док се не деси онај унутрашњи, што скида маске и обасјава као сунце исконско и немерљиво. А кад он заблиста, сеје радост около као светионик. Управо тим знаковима нас учи Јан Филип Зендкер у Гласовима срца. Понавља лекцију после Ослушкивања срца. Понавља јер је потребно, јер не чујемо довољно, јер нам уши отупеле. Јер нас машина свакодневнице меље и не видимо цветове, кад нам се раскриле и замиришу. Не чујемо шта нам гласови кажу и јуримо за каријером, по састанцима, са лаптоповима, са телефонима,са буком у глави и стихијом. А тело нас подсећа на тишину, како бисмо чули. И као што се Џулија Вин нашла у безумљу свакодневнице и када су чудни гласови унели немир у њен живот, настала је прекретница која ју је довела до мира. Али, Џулија је пратила знакове, гласове и наговештаје. Можда се и нама укажу, а им их занемарујемо. У трци и јурњави за не знамо чиме. Јер, заиста, где журимо? Где каснимо? И шта новац доноси? Шта односи? Бурму је осетио аутор и дочарао нам је други живот, наспрам овог нашег, мислимо најбољег. Прочитајмо са задовољством Гласове срца и разумећемо како је Џулија Вин спасила себе. Можда нас преобрати и оплемени.Препоручујем. Остало је на нама.
Knjiga kojoj se citalac vraca.....
