Knjiga je svrstana u dramu, što na neki način jeste, ali je pre svega vrsta dokumentaristične proze, jer autorka je novinarka koja je bila prisutna tokom suđeja Brejviku, i osećala je da nakon toga mora istražiti još više i sve to predočiti u knjigu. Živimo u ludom svetu, ali svejedno živimo, samo treba da budemo svesni da se ovakve stvari događaju, i ovakivi pojedinci, nažalost, postoje. Dobra dokumentaristička proza!

Potresna dokumentaristička proza o masakru u Norveškoj u kome je život izgubilo 77-oro ljudi. Priča o istinitom događaju ispričana verno uz prisustvo različitih perspektiva i uz pokušaj da se dočara kulturno-istorijski momenat Norveške kao pozornica ovih nemilih događaja. Ono najbolje je bravurozna rekonstrukcija života ubice Brejvika čiji je cilj da pokaže kako se zlo ne rađa, već stvara i koliku odgovornost za ovaj masakr nose brojne državne institucije koje nisu na vreme pomogle Brejviku, niti konstatovale ozbiljan psihički lom njegove ličnosti. Za sve one koji su rado pogledali „Džokera“ sa Oskarovcem Hoakinom Finiksom u glavnoj ulozi.

Zaista me je ova knjiga podsetila na delo "Hladnokrvno" Trumana Kapotea. Možda nema sve njegove kvalitete, ali ovo je detaljan, potresan i uverljiv prikaz jednog strašnog zločina. S obzirom na to da autorka u knjizi piše i o žrtvama, sviđa mi se što je izbegla neku sentimentalnost ili senzacionalizam a opet joj je pošlo za rukom to da delo odiše ljudskošću i toplinom za nastradale. Osim anatomijom brutalnog zločina, ona se bavi i mogućim uzrocima (detaljno je istražena ličnost vinovnika kao i njegova porodica, ali je dat i širi okvir norveškog društva što pomaže u razumevanju svih okolnosti).

Priča o najbrutalnijem masakru počinjenom od strane pojedinca u posleratnoj Evropi. Događaj koji je Norvešku i čitav Stari kontinent protresao iz temelja. Iskren da budem, prvo sam pogledao film "22. jul", pa tek potom pročitao knjigu, ali je osećaj jeze i užasa podjednako bio prisutan u meni. Autorka u širokom luku ispisuje kontekst u kojem se ovaj zločin dogodio i tako lišava nevinosti i samo norveško društvo. Pristup temi me je u velikoj meri podsetio na knjige Svetlane Aleksijevič koja je takođe od razgovora i dokumenata stvarala književnost.

Ne znam osobu koja nije bila zgrožena zločinom koji je počinio Brejvik. Tada je usmrtio više od sedamdeset ljudi. Ovo je priča o njemu i priča o njima. Kada sam čitala komentare drugih ljudi koji su knjigu pročitali, videla sam da je mnogi, zbog stila kojim je pisana, smatraju pomalo dosadnom. Ali ja ne vidim bolji način da se ispriča ovakva priča. Stil je novinarski, vidi se da je mnogo vremena i truda uloženo u istaživanje i to je za svaku pohvalu. Knjiga je sve samo ne dosadna.