Jedna od onih knjiga za koje kažemo da su tople, da mirišu na sveže ispečen hleb. Knjiga koja je iskrena, u kojoj Ana otvara svoj život i pokazuje koliko je Zoran Radmilović umeo da je voli, i da joj se raduje. Ta ljubav koja je započela Aninim usvojenjem izrasla je u onu pravu ljubav između tate i ćerke kakvoj se divimo i kakvu priželjkujemo. Ana je uspela za života da ostavi četiri knjige od kojih je ova nesumnjivo jedna od njenih najboljih. Zrela, emotivna, detinjski čista i raskošna. Sačuvala je od zaborava Zorana kao tatu, kao roditelja jer on to i jeste bio pre svega. Knjiga koja se voli, preporučuje, poklanja i koja stvara one lepe emocije koje su nam više nego potrebne.

Својим даром и особеним литерарним сензибилитетом, који је већ потврдила приређујући књигу очевих записа Залажем се за лаж, новинарка Ана Радмиловић исцртава и боји мноштво детаља у својим успоменама насловљенимм Кад је свет имао бркове. У њему се слике весеља и очаја лако претапају једна у другу и зато се ова књига о неизмерној привржености и љубави оца и кћери, о радости необузданој као живот, о болу дубоком и тајновитом као смрт, и чита кроз сузе које још ниси стигао да обришеш, а већ си, ево, почео да се смејеш. А управо због тог смеха и свих тих суза, упамтићемо књигу Ане Радмиловић и дубље и боље од многих других које су јој, али само на први поглед, сличне. Она нам се обраћа као неко ко нам је близак, ко познаје и нас и једно спокојније и лепше време кад је свет имао бркове и шеретски нам се смешио испод њих. Тако нас, баш као и њен отац, Ана Радмиловић, иако и ње више нема, храбри да , бар на трен, смехом можемо учинити да апсурд, бар само на трен, буде мање видљив и моћан.

Ова приповест о изузетном, а у ствари веома обичном оцу једне обичне, а у ствари изузетне девојчице, много је више од тога: ово је покушај да се саберу сећања, непредвивива и баш зато лепа, да се дозове прошлост и да исприча прича о томе како је осамдесетих година протеклог века та девојчица расла и сазревала у свету који је шеретски намигивао, који је имао бркове и мрдајући њима, набирао чело у исти мах, баш као њен тата. У сасвим другачији свет, онај који се након губитка вољеног бића указао девојчици, и одраслији и јачи од ње у то време губили су и оно мало за живот неопходног поверења. Јер, чудним сагласјима, њен лични губитак се скоро подударио са општим расапом на овим просторима, и све се, баш све, у свету окренуло наглавце и прсло у крхотине које се не могу спојити. Из њега као да је ишчилела самилост за нејаке, направивши места понизности пред моћнима, а поштовање према другачијем и несвакидашњем је устукнуло да би се лакше начинило места просeчности. Књига која теши лепотом.

"...da je Zoran,moj tata,jedna narodna pesma.I da on,kao ta pesma,ne prestaje.Da prolaze godine,menjaju se vlade,menja se ime države u kojoj živimo,idu decenije,vode se i prestaju ratovi... a on,Zoran,ostaje." I zaista ostaje,još mnogo generacija koje tek dolaze voljet će tog sjajnog čovjeka.Hvala ti Ana što si nam približila legendu,tog sjajnog i velikog čovjeka.Voljeli smo ga i prije,sada ga volimo još više.

Bio joj je sve,ceo njen svet,i tata i prijatelj i savetodavac.Uvek pravedan,uvek na strani slabijih,na strani onih koji nemaju ili ne mogu,nikad nikome ne podilazeći radi interesa.Ne drži se grčevito za ovaj život iako zna da mu se bliži kraj,slavi svaki proživljeni trenutak,slavi svoj odlazak,možda na pogrešan način,ali šta je pravi ili pogrešan način kad znaš šta ti se bliži,trudeći se da sakrije svoju bolest od deteta. A ona,pametnica mala,ćuti,iako sve zna,sve oseća.To je "...bilo vreme kada je sve bilo drugačije,kad sam bila bezbedna,kad su dani bili vedri,dani kad sam imala oslonac,krov nad glavom..." A posle je došlo vreme kad "...sam htela da budem sa svima koji su me podsećali na njega,na to da je postojap,da je bio moj..." Duboko emotivan roman,pokazuje nam svu veličinu i jednostavnost velikog glumca,brigu za dete,specifičan odnos koji je imao sa njom-neki ravnopravno-drugarski odnos,i ne mogu a da ne pomislim da je upravo onakav kakav je bio u svim svojim ulogama koje smo voleli,volimo i volećemo...Kakav otac,takva ćerka! Beskrajno topla i talentovana.Sjajno delo!