Sve što je video, čuo ili doživeo, autor nam je predstavio u obliku kratkih priča. Vešto koristi jezik ulice i tako nam još više približava svoje junake. A njegovi junaci su obični, mali ljudi koji ratuju ili beže od rata, odrpani ljudi koji su morali otići iz srušenih kuća pa tumaraju po putevima, dešavaju im se strašne stvari o kojima se ne priča ali ih muče. Ima tu i ekscentrika, simpatičan mi je bio Toma Spinoza koji je uspeo da pronađe ljubav svog života u Miri Ljovisni – složila se dva zavisnika, potresle su me “ratne igre” internacionalnog društva militarista – organizovani ratni sukobi ekipa raznih nacionalnosti radi zabave, zabave koja se plaća…Priče se brzo čitaju, kratke su, ali razmišljanja i utisci traju mnogo duže.<br /><br /><br />

Kao u sobi sa ogledalima- Vladimir Kecmanović<br /> <br /> Priče rasute poput pepela ili urme, na stranicama ove knjige sadrže epizode, dirljive trenutke, pre i posle rata sa bosanskog ratišta. <br /> Svaka od tih priča je odraz jednog od glavnih likova, uglavnom onih koji su na marginama. Vladimir je na sebi svojstven i jedinstven način prikazao sudbinu tih junaka od samog sazrevanja, suicidnih misli, zaljubljivanja, osećaja ljudskosti obeležen spustanjem glave da se ne doživi poraz, do kafanskih priča, pa i same smrti koja izgleda daleko, strano kad smo deca ili kad se ne dešava nama bliskima. <br /> Ove priče su savršeni prikaz nas malih, nejakih ljudi koje srećemo na putevima svakodnevno. <br /> Vladimir je na adekvatan način podstakao čitaoce da analizirajući likove iz knjige, povuku paralelu sa samim sobom i zapitaju se koliko si slični sa junacima. Koliko su odrazi njihovi, ustvari naši.<br /> Smrt je trenutak, a trenutak je večnost-poručio je Vladimir, a ja sam jos zadugo mislila o tome.<br />

Niko bolje od Kecmanovica ne ume sudbine naizgled obicnih ljudi da predstavi kao neverovatnu storiju. Dokaz da domaci savremeni pisci vrede.