Tri „jerarha“, u svetovnom životu samo pesnici i hroničari, ali u dubini duše pustolovi, u dramatičnim godinama kreću na put da popišu crkvena imanja, ali i da nađu odgovore na neka večna pitanja. Polaze od Dušanove prestonice Prizrena, jer „ne znaju hoće li je ikada više videti“, da bi završili na Sinaju, gde se Gospod ukazao Mojsiju. Borave usput u Solunu, Jerisosu, Hilandaru, Kijevu, Moskvi, Jerusalimu i koptskom Kairu – na mestima koja su toponimi mudrosti i vere. Roman, uprkos tome, nije ni filozofski ni teološki, ni mističan (čak ni kada se kao saputnik javlja nečastivi lično), a opet je od svega toga pomalo. Može se svrstati u pustolovine, možda čak pikarske romane, pod uslovom da se kao avantura shvate ne samo neobični događaji na putovanju – bure, požari, ucene i zavere, izgubljenost u podzemnom lavirintu, lutanje pustinjom – već i isto tako uzbudljive pustolovine duha. Čitaoci će, zajedno sa junacima ovog romana, krstariti morem i kopnom, zavodljivim i surovim predelima, ali i beskrajnim prostorom i vremenom, za šta je potrebna odvažnost duha, koja je oduvek pokretala putnike i pustinjake, kako kaže ličnost romana, „jedine prave filozofe današnjice“.