Ono što je najdominantnije u Banvilovom Moru su osećanja kojima je ovo delo nabijeno: ljubav i tuga (pre svega zbog smrti bližnjih), Eros i Tanatos - večiti dualitet. A tu je negde i njihov večiti pratilac - sećanje. A sećanje je prevrtljivo i nemirno, "ume savršeno da se prilagodi ponovo viđenim stvarima i mestima iz prošlosti"... baš poput mora koje se uvek vraća istim obalama. I ceo ljudski život je poput mora: plima i oseka, mirnoća i uzburkanost - sve se to ogleda u onome što doživljavamo. Samo što na lične talase koje doživljavamo svet "ravnodušno sleže ramenima" jer sudbine malih ljudi ne potresaju većinu. Banvilovo More jeste istraživanje ljudskog unutrašnjeg mora, onog koje je mirno i tiho na početku, kada zagazimo u njega, ali kada stignemo do kraja shvatamo da su nas talasi mnogo puta izlomili i poklopili i da smo se nagutali vode... Ovo delo je, dakle, zaranjanje u samu dubinu ljudske duše, flertovanje sa Erosom i poslednji ples sa Tanatosom. Predivno, toplo i tako ljudski.

Pisac knjige je ovim delom - pokazao svoj originalni stil - opisujući osecanja koja se rečima ne mogu tako lako iskazati...Međutim, ono što me je razočaralo. jeste to što su me 2/3 knjige podsećale na savremeni ljubavni roman - tako da bih knjigu više preporučila, barem veći deo knjige, muškarcima! Tek u poslednjoj trećini knjige - pisac uspešno zadržava moju koncentraciju, pa sam se zapitala, zašto nije ovako pisao od samog početka - nego je akcenat radnje " smestio" pred sam kraj! Sama tema je jako bolna, glavni lik se susreće sa svojim demonima detinjstva, pokušavajuci njima da nadvlada jos veću tugu i prazninu zbog gubitka svoje žene! Iako je ovo samo roman - pisac je na veoma vest način uspeo da dočara " ludilo" koje se nalazi u svakom od nas!

Ime Džona Banvila čula sam sasvim slučajno, kada mi je prijateljica saopštila da će opus ovog irskog pisca biti tema njenog diplomskog. Naravno u tom trenutku o njemu nisam znala ništa sem geografskog porekla, koje je i bilo presudno da mu pružim šansu kada se pojavio prevod Bukerovom nagradom ovenčanog romana More. No umesto očekivanog pitoresknog zelenila irskih brežuljaka, preda mnom se pojavila nimalo idilična ali fascinantno ispričana bolna životna (re)kapitulacija glavnog lika, koja kao i svaka istinski vredna umetnička tvorevina prevazilazi granice ličnog i postaje univerzalno važeća. Jer, ko od nas, poput glavnog lika, istoričara umetnosti u ozbiljnim godinama, suočenog sa laganim umiranjem supruge, nije preživeo velike gubitke, zamislio se nad prolaznošću i bio shrvan sopstvenom nemoći i beznačajnošću pred velikom tajnom života i smrti? No, ovo nije samo roman o aktuelnom gubitku, već i svođenje računa sa prošlošću i osećajem pritajene krivice u dešavanjima junakove mladosti. Banvilov stil je ultra deskriptivan, ali istovremeno majstorski nenametljiv u svom obilju. S nestrpljenjem očekujemo sledeci prevod nekog od njegovih romana