Glavna junakinja ovog romana Pilar na obali reke Pjedre priča svoju ljubavnu priču,koja je prožeta suzama i dubokim emocijama. U formi dnevnika,za samo nedelju dana,Pilar otvara dušu i srce,sećajući se svoga detinjstva i prve ljubavi,prvih poljubaca,sreće,radosti,ali i tuge,bola i patnje. Zajedno sa njim,ona kreće u putešetvije,koje podrobno opisuje u svom dnevniku,gde ponovo proživljava ljubav,sreću,radost,ali tugu i razočaranje. Koeljo,u svom prepoznatljivom stilu pisanja,nam ovim svojim romanom poručuje da je ljubav jedno uzvišeno osećanje,koje nam može doneti radost,ali takođe i mnogo bola. Prelep i nadahnjujući roman,koji govori o svim vrlinama i manama ljubavi. ❤

Prelepa knjiga davno sam je čitala mogla bih da se podsetim ponovnim čitanjem. :)

Ljubav... On...Pilar... Ona sedi i piše (plače) pored reke koja povezuje njihova detinjstva. Njena priča, smeštena u sedam dana početkom decembra, govori o borbi sa srcem, bežanju i patnji, zatim o pobedi srca, prihvatanju, strepnji i sreći i, najzad, o gubljenju, jadu i opet patnji... Koeljo uvek piše o istom, to jest poručuje isto, a to je oslobađanje. Samo slobodnog čoveka može zahvatiti vihor ljubavi. Naravno, ako on to želi i ako veruje u pravu, bezuslovnu ljubav kojoj će se prepustiti i kojoj će dozvoliti da ga vodi kroz život. Koeljo svojim pričama podstiče oslobađanje, približava ga nam, budi radoznalost, tera nas da potražimo svog anđela ili kako god se to zvalo i popričamo sa njim... Put oslobađanja nije ni lak ni težak! Onakav je kakvog ga vidimo, ali je ono što nas čeka na kraju radost, pravi život, ljubav. Vredi verovati i pokušati. Pilar je uspela.

Iskrena, topla priča o ljubavi dvoje mladih. Ponovo se sreću drugari iz detinjstva nakon mnogo godina razdvojenosti, traganja, razočarenja, različitih snova. Sreću se da bi zajedno razumeli čudo života, uhvatili čarobne trenutke, da se ne bi uplašili nepoznatoga. Ponekad se treba predati životu i ljubavi bez straha ili srama, učiniti neke ludosti. Jer, ljubav je osnovna hrana našeg postojanja. I ljubav i život su postojali pre nas a nastaviće da postoje i kad nas ne bude. Ljubav nije tuga ili strah od napuštenosti, to je osećaj vere i slobode. Čekati je teško, zboraviti još teže a najteže je ne znati šta se želi. Uglavnom je dovoljno verovati i zato se ne treba plašiti kad se desi neka greška. Postoje stvari za koje se valja boriti do kraja. Treba se boriti za snove, na njima stalno treba da se radi, bez obzira na iskušenja, prepreke, patnju...Još jedna ljubavna priča o običnim ljudima u kojoj je na nenametljiv način rečeno puno malih zrnaca istine i mudrosti... Prelepo ispripovedano!