Na samom pocetku sam razmisljala kako cu napisati prvu ostru kritiku na jednu od knjiga Nikolasa Sparksa. Radnja mi je bila nekako traljava, a emocija neuverljiva. I tako sve do trenutka kada je izbila velika svadja izmedju Leksi i Dzeremija. Tada su Dzeremijev otac, pa onda Doris rekli nesto sto cu se potruditi da zapamtim za ceo zivot i kada budem bila u braku i dodju teski trenuci nadam se da cu se njihovih reci setiti. Posle te svadje sve se odvija jako brzo do tragicnog dogadjaja. Medjutim, i pored te, rekla bih nepravde, postoji nada. Nada otelovljena u maloj Kler. Ova knjiga me je naucila da kada izadjes iz svoje zone komfora zbog osobe koju volis nikad neces reci da je to zrtva, vec ljubav.
Šta je to što privuče dvoje ljudi? Kako se rađa ljubav? Kako ljudi odluče da je taj neko onaj pravi i odluče da žive zajedno do kraja života? I ako postoji ljubav, kako onda dolazi do laži, poluistina ili skrivenih istina? Niko nije savršen, ali brak znači zajednicu, a parovi ne mogu da postoje bez poverenja. To je suština ljubavi i zajedničkog života – verovati jedno drugom, razumeti potrebe onog drugog, usrećiti jedno drugo. U životu uvek može biti bolje ili gore, ali ljubav i poverenje se ne smeju zaboraviti. Često, baš onda kad ne treba, stvari krenu nizbrdo…Tako su Leksi i Džeremi taman rešili sve nesuglasice, bili su zaista srećni, i onda se odjednom desila tragedija bez krivca donevši novi, neočekivani smisao Džeremijevom životu – potrebu da se o nekom bezuslovno brine, da se bezrezervno voli jer samo ljubav daje pravi smisao našim životima…Još jedna lepa ljubavna priča, doduše malo usporena, ali i sam život je ponekad takav.
Osmehivala sam se, saosećala, strepela, nadala, topila od velike ljubavi Džeremija i Leksi i njihovog odnosa (možda malo i zaljubila), i plakala, koliko sam samo plakala, i naučila toliko toga. Susrela sam se sa jednim od najlepših romana koje sam ikada imala priliku da pročitam, obradujte sebe istim, i "Istinskim vernikom", prvim delom, vrlo su dirljivi i nenadmašni, meni draži čak i od čuvene "Beležnice". Ja sam od onih koji vole srećne završetke, krajeve priča koje ću čitati nasmejana i znati da je ljubav, nešto istinski lepo i veliko pobedilo, zato sam ovaj doživela zamućenog pogleda, udario me je poput emotivnog tornada. Ne mogu pronaći prave reči kako bih opisala divnoću ove priče i njenih likova, jednostavno se mora pročitati.
Sta reci. Toliko emocija i misli mi se mota po glavi. Nakon sto sam procitala knjigu dugo sam ostala razmisljajuci. Predivna knjiga i tuzna. Sudbina moze da bude okrutna ali uz pomoc ljubavi prezive se mnoge stvari. Nicholas Sparks je moj omiljeni pisac, jedan od onih koji imaju dobru pricu i znaju kako da je ispricaju. Obavezno procitati
Slazem se u potpunosti sa prethodnim komentarima. Potrebno je procitati i prvi deo, kao i malo stpljenja jer je radnja malo spora ali se na kraju isplati.
Iskreno, ne secam se kada sam zadnji put ovoliko plakala citajuci neku knjigu
