Kada ga u mrklom mraku pritisnu bol i nedostatak daha, junaku Nevidljive družbe, poslovično, dotadašnji život počinje da se odvija pred onim unutrašnjim okom koje neki zovu dušom. Taj „film“ se ne odvija hronološki, nego asocijativno, a majstorstvo i nepredvidivost tih asocijacija daju posebnu snagu ovom kratkom romanu Muharema Bazdulja. Lirskiji nego ikad pre, sa eklektičnom erudicijom i furioznom sintaksom, ovo je roman koji se čita „u dahu“ jer niti oko ima gde da se odmori niti čitalac želi da prestane. Geografski i istorijski omeđen toponimima potonule Jugoslavije, roman je ipak mnogo više metafizička metafora nego još jedna u nizu (po)ratnih ličnih storija. Život kao ogledalo u čijem odrazu su i čitalački životi. „Na trenutak beskonačna rečenica Nevidljive družbe predstavlja izuzetan literarni izraz snage koju životu pruža jedan Kavafijev stih. Kada nas preplavi užas svesti da su najlepši dani našeg života zauvek prošli, neophodno je odvažno im reći – zbogom. I završiti celu stvar dostojanstveno, bez nade i drugih zala.“ – Vladimir Tabašević