И онда су живели срећно до краја живота - каже нам инстаграм. А шта заправо бива кад се пређе више од пола пута приказује нам Славенка Дракулић камером репортера интиме, без филтера. Јер најтежа је искреност према самом себи. <br /> Нека вас наслов не завара: постоји родна равноправност у избледелости.<br /> Приче теку као репортажа, с детаљима због којих ликови одмах оживе: њихов изглед, страх, стид, прекор, одлуке. Без имена и топонима, али све нам је познато. Путујемо кроз њихова сећања: жал за добрим старим временима, за самим собом, за људима и везама. Ипак о(п)стаје жеља за лепим, хумор и када нас издају телесне течности, нови вид љубави. <br /> Мада можете &ndash; реченице клизе &ndash; немојте књигу прочитати у једном даху. После сваке дајте себи времена да прочитано повежете са личним, проштајте или попијте кафицу с неким.<br /> А као поклон? Неком ко зна вредност искрености, чак и када боли. <br /> Ако сте кантаутор, позивам вас да приче преточите у баладе, или протестну песму. Шеснаест наслова су савршени за албум.

Najtužnija rečenica koju je moja majka ikada izgovorila bila je: &quot;Ne vidim se više u ogledalu&quot;.<br /> Prilikom merenja visine onomad u lekarskoj ordinaciji, negodujem na brojku koju čujem; &quot;ukradeno&quot; mi je nekoliko centimetara... Ona je prešla sedamdesetu, meni je dvadeset i neka manje.<br /> Dva aspekta, dva naratorska glasa smenjuju se u ovom mozaiku od šesnaest priča na temu žene koja stari. Mnogo je prepoznatljivosti. <br /> Jednostavno, autentično i životno, Slavenka Drakulić govori o onome o čemu se obično ćuti. Nema tabua; nemoć, zaboravnost, gubitak, bolest, odbačenost, pa čak i inkontinencija...<br /> Srela sam svoje misli u nekima od ovih rečenica. Neizrečene. One zbog kojih knjigu neću proslediti majci na čitanje (glas savesti na relaciji dete-roditelj).<br /> Srela sam sebe buduću ispred nekog ogledala.