Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naši junački glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Jovan Sterija Popović, neprevaziđeni dramski autoritet i jedan od najvećih srpskih pisaca, doživljavao je teatar kao školu „za izobraženije i napredak naroda“, te je u svojim delima, posebno komedijama, nastojao da prikaže i razobliči poroke i mane, preterivanja i strasti smatrajući da je to najpotrebnije srpskom narodu. Sterija je svoja literarna nastojanja najbolje prikazao kroz univerzalne komičke tipove pomažući publici da razvije kritički sud o samoj sebi, gde bi gledalac, po spuštanju zavese, ostao jedini koji istinu nosi sa sobom, nemoćan da izmeni ikoga na pozornici osim samoga sebe. Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal. Zato je bog stvorio pedintere da oni rade, a mi da držimo u jednoj ruci zvonce, a u drugoj lepezu.