„Papina kći“ je vizuelna knjiga, ilustrovana Foovim slikama bogatog kolorita, koje se u većini oslanjaju na renesansne originale i u kojoj se Fo uz mnogo razigrane ironije i autorskih opaski pozabavio Lukrecijom Bordžijom, kontroverznom italijanskom moćnicom. Evidentno je da se Fo služio tehnikom pisanja drame, velikim iskustvom komedije del arte, mešajući satiru, faktografiju i tračeve, tako stvorivši žanrovski pomalo neobično, atipično romaneskno viđenje Lukrecije, izbegavajući sve klišee koji o njoj postoje. “Papina kći” je njegov prvi roman, kojim nam je prilbližio Lukreciju i prikazao je kao žrtvu moćnog oca i brata, kao ženu koja ume da voli i prašta, koja je borac za ljudska prava.Piše o njoj kao humanoj osobi, punoj strasti za životom i saosećanja prema drugima koja poseduje sposobnost da zaobilazi mahinacije svoje porodice. Ova žena, rođena krajem XV i umrla početkom XVI veka, nije doživela ni 40 godina, ali je ostavila neizbrisivi trag u istoriji i svakako ostala upamćena.

Romanom „Papina kći” lik Lukrecije Bordžije na scenu izlazi sa ulogom bitno drugačijom od one koju su joj davali brojni drugi umetnici koje je inspirisala. Fo je predstavlja kao heroinu renesanse i žrtvu intriga čije su konce vukli njeni otac i brat, uspevajući da pritom vrlo istančano prikaže njihov promenljiv odnos. Evidentno je da je Lukrecija autoru veoma simpatična i draga, pa se potrudio da prečisti njenu biografiju od silnih istorijskih nepravdi makar i u domenu fikcije. Spoj biografije, istorijskog i političkog romana sa uplivom komedije del'arte, po kojoj je Fo i najpoznatiji, čini ovaj roman žanrovski vrlo autentičnim. Dramski naboj, izuzetna sceničnost i dinamika zbivanja stvaraju iluziju da se kontroverzne spletke i političke igre Bordžija odvijaju tu, pred našim očima, dok se istovremeno, vrlo vešto, sa ironične distance, čitaocu daje jasna slika onog što je nisko i prljavo u savremenom društvu.

Evidentno je da se Fo služio tehnikom pisanja drame, velikim iskustvom komedije del arte, pomešao satiru, faktografiju, tračeve, stereotipe, stvorivši zabavnu, žanrovski pomalo neobično, atipično romaneskno viđenje Lukrecije. Očigledno je da mu je veoma simpatična i draga, pa se potrudio da prečisti njenu biografiju, makar i u domenu fikcije, od silnih istorijskih nepravdi i dopada mi se što je ovo živa, svakidašnja Lukrecija, dete-žena, povređivana i iskorišćena kao očev i bratovljev pion, a ipak empatična, zaljubljena, mila, plemenita i puna životne energije. Ipak mislim da oni koji očekuju istorijsku fikciju u uobičajenom smislu neće biti preterano oduševljeni, pošto će roman izneveriti njihova očekivanja, upravo zbog svog nesvakidašnjeg tona, autorskih poigravanja, komentara i kritičkog pogleda na verodostojnost onoga što je pristiglo do nas, kroz vekove. Uložen je napor da se isprave nepravde koje je legenda nanela Lukreciji, u čemu je, rekla bih, pisac bio uspešan.

Definitivno ovo nije roman za svakoga. Dario Fo nam je prilblizio Lukreciju, prikazao nam kao zrtvu mocnog oca i brata. Lukreciju, kao zenu koja voli, prasta, borca za ljudska prava. Pisac se na saljiv nacin igra sa sadasnjoscu i prosloscu. U svakom slucaju, preporuka za citanje.