Svi, dakle, apeluju na moć: kako je moć u sistemu a ne u pojedincu, naša epoha ne voli pojedince, jer ne voli samoću a voli moć. Biti sam – usamljen u misli i osećanju, izložen beskrajnim priviđanjima odgovora koji se ne pojavljuju – ima značenja smrti: krijemo se na ulicama, zagledamo kroz izlog kafea, ponavljamo iste reči u neprestanim telefonskim razgovorima, gubimo se u lažima, pesak mili kroz naše prste u preljubama, jer neprekidno uzmičemo od prvotne i uvek prethodeće samoće koja nam je obetovana: padom u vreme i dolaskom u svet. Šta je posebno u ovom eseju, koji je raspričan na neobičan način? Okolnost da je posvećen otkrivanju tajnog lica savremenosti. U njoj – ako se čovek samo zamisli i zastane na mah, ako prestane da odgovara na pozive koji odjekuju sa svih strana – ima ogromne dubine vremena koja opominje savremenog čoveka. Nevidljivo i tiho opominje, poput junaka ove esejističke raspričanosti. Ko su oni? Dositej, Slobodan Jovanović, Crnjanski, Orvel, Gavrilo Princip, Spaski, Fišer, De Kiriko, Magrit, Karavađo, Leni Rifenštal, Neverni Toma, Hristos. Gde ih srećemo? U Londonu, Berlinu, Pragu, Bostonu, Terezinu, Potsdamu. O čemu oni svedoče? O šapatu nesavremenosti u nama, o veličini koja prebiva u autsajderu, o odgovoru na pitanje: ko je subverzivan, o razigranosti zlih klovnova u našim sudbinama, o neprekinutom postojanju egzistencijalne levice u našim mislima, o drami sumnje i vere u modernoj sudbini.