U raskošnoj je haljini. Na sebi ima nakit dve ugledne italijanske porodice. U ruci drži stilus. Alfonso II D\'Este, vojvoda od Ferare, zahteva od nje dostojanstven pogled. Lukrecija ga posmatra, pita se, koju će stranu svog bića, koje lice Janusa, okrenuti njen suprug ka njoj. Pušta misli da joj lutaju. Seća se voljene Firence, dečje sobe, drage Sofije, oca Kozima i majke Eleonore, umrle sestre Marije koju zamenjuje u bračnom životu. Sebi dozvoljava jedan drhtaj, zna da neće dugo živeti, ali će se boriti do poslednjeg trenutka, kao i ono stvorenje koje je dodirnula u odajama za životinje palate Vekio. Ogrnuće krzno tigrice na sebe i boriće se.<br />Već je poznato koliko je pero Megi O\'Farel uspešno, koliko su priče koje odabira da oslika jedinstvene i značajne. Ovoga puta je to Italija pod okriljem renesanse, Firenca u kojoj sija zvezda Medičijevih. A autorka poput pesnika Roberta Brauninga glas daje jednoj devojčici, Lukreciji, petoj kćeri, pomalo zanemarenoj, darovitoj slikarki.

Megi početak priče kreće od kraja pa se tek onda polako vraća u prošlost i pripovjeda nam početak. Poznat nam je kraj ali to ne umanjuje užitak. I iako su nam poznate istorijske činjenice o Lukreciji i njenoj porodici, zbog načina pisanja poetičnog i emotivnog, priča mi je bila napeta i interesantna, sa nestrpljenjem sam je čitala.

Megi O\' Farel jednostavno ne može da napiše lošu knjigu. Ova priča (puna nemoći i nepravde) i način na koji je napisana pravo je osveženje, kao kocka leda u toploj limunadi.

Megi naravno nikada ne razočara, uči nas kako trebamo da upoznamo osobu u različitim situacijama i na osnovu toga donesemo zaključak o njoj.<br />Jedino što mi se nije svidelo je preteranost sa detaljima i opisom. Ali je kraj veoma interesantan :))