I nisam fan ovako kratkih knjiga ali znajući Bakmana, ja sam morala da je uzmem. <br />Mislim da ovu knjigu treba čitati odjednom ali polako, da bi svaki detalj, svaki lik, svako osećanje kao i razne poruke došle do našeg srca. Jednostavno, kako bismo sve upili na pravi način. <br /><br />Ovo je lepa, dirljiva ali i tužna pričica. <br />Najviše mi se svideo odnos izmenju deke i njegovog unuka Noe, kojeg je on zvao Noanoa. Taj njihov odnos podseća malo na odnos bake i unuke iz knjige “Moja baka vam se izvinjava”. <br /><br />Stvar koja ovu knjigu čini još tužnijom je što dogadjaji nisu izmišljeni. Dešavaju se u realnom svetu. <br />Deka koji pokušava da objasni unuku da će se njegov mozak ugasiti pre njegovog tela. Da ga mora podsećati na lepše dane, divne uspomene iz prošlosti i da nikad ne odustaje od njega. To ga najviše i plaši... Da se jednostavno neće sećati...

Malo sam se razočarala kada sam videla da knjiga po obimu nije ni primaći predhodnim Bakmanovim knjigama. Ali, Bakman je to, pa sam kupila. Ne moram da govorim da sam je pročitala za manje od sat vremena. I dalje sam pod utiskom koliko je života, ljubavi, gubitka i mojih suza stalo u ovih osamdesetak strana. Ali, kao što rekoh, to je Bakman!

Kakav divan simboličan naslov za knjižicu koja se bavi gubitkom uspomena, zaboravom. Napisana jasnim, lepim rečenicama ova mudra knjiga nosi u sebi filozofiju življenja, bavi se problemom starenja, objedinjuje motive kao što su: bol, kajanje, ljubav, i konačno odlazak. Poučna priča koja će vas pogoditi pravo u srce. Ne smete propustiti. Tople preporuke.

Ovo je tako tužno i hoću još. Možda je trebalo malo sporije da je čitam jer nisam stigla da osetim svakog lika, ali to je u redu, jer, kao što autor kaže, nije ni planirano da ovo bude knjiga. Bez obzira na to, priča je preslatka i definitivno je neću tako lako zaboraviti.<br />\"Preveliki je to svemir da se na njega naljutiš..\"

Poučen prethodnim iskustvom sa Bakmanom, znao sam šta da očekujem i u ovom delu. Put do kuće je mala knjiga, sa velikom porukom... baš kao što kaže naslovna. Ovo je potresno delo koje nam govori šta se dešava sa čovekom kada stari. Kako na njega i ljude koje voli utiče zaborav. Ima li šta gore od zaborava? Od zaborava mrtvih i onih koji su još uvek tu. Nekako moram da uporedim ovu knjigu sa Poslednjom prilikom. Obe knjige su emotivne i potresne, ali je Poslednja prilika na mene ostavila jači utisak. Valjda sam počeo da čitam spreman na emotivnu reakciju od prošlog puta. Brzo se čita, sa razumevanjem. Malo se teže razgraničava stvarnost od onoga što stari deka zamišlja, ali sam uspeo da pohvatam konce. Sve u svemu, preporučujem je! Nije loša za kratak predah od težih knjiga.