Kraj XIX veka, Oksford. Esimej živi sa ocem u Sanisajdu, mestašcetu gde dr Džejms Mari radi na jednom od najvećih poduhvata - prikupljanju i sastavljanju Oksfordskog rečnika engleskog jezika. Esimej vreme provodi ispod velikog stola za kojim sede svi angažovani leksikografi. Kada do nje doleti jedna cedulja na kojoj se nalazi reč, napuštena od strane leksikografa, Esimej je prisvaja. Tako počinje stvaranje Rečnika izgubljenih reči. Ipak, na putu odrastanja, Esimej menja koncept svog rečnika, počinje sa sakupljanjem reči koje koriste one koje su zaboravljene od strane društva - žene. Pip Vilijams je romanom Rečnik izgubljenih reči omogućila omaž brojnim ženama Velike Britanije koje se na prelomu vekova bude, koje već odavno poznaju težinu okova koji ih zadržavaju u viktorijanskom društvu. Pored ove glavne teme koja asocira na današnje probleme u jeziku, Pip Vilijams obrađuje i temu stradanja mladih momaka u Prvom svetskom ratu, položaja siromašnih i nezbrinutih ljudi, usvajanja dece.

Ova divota od romana nas vodi na putovanje kroz čarobni svet reči, ali nas takođe suočava sa njihovom moći da definišu stvarnost. Kroz lik Esmej, ćerku leksikografa, autorka istražuje složenu dinamiku jezika, istovremeno osvetljavajući ulogu žena u oblikovanju društva. Autorkin pronicljiv pristup temama kao što su rodna neravnopravnost, emancipacija i jezička evolucija daje dubinu priči. Esmejin put od devojčice, koja sakuplja izgubljene reči do žene koja stvara sopstveni rečnik je put od pasivnosti ka aktivizmu, od posmatrača ka učesnici u kreiranju značenja. Pip nas podseća da je svaka izgubljena reč zapravo trag nevidljivih glasova i iskustava, a svaka nova reč je korak ka širenju razumevanja. Reči postaju most između prošlosti i budućnosti, izgubljenog i nađenog i služe kao alat za osnaživanje i emancipaciju. Rečnik izgubljenih reči nas inspiriše da preispitamo jezik koji koristimo svakodnevno i da se angažujemo u kreiranju rečnika budućnosti, gde će svaki glas biti čujan.