Plaši je samo da ne bude narkoman. To će je progoniti i na onom svetu. Što nije uspela da mu pomogne. Što nije postao čovek. Što ga je ostavila samog...! Samo da joj on ne umre za života. Sumnjiv je. Kada laže, oči su mu prazne. Rupa... Oseća ona da gori iznutra. Nema on mira u sebi. Pametan je i osetljiv. Dete još uvek. I njega je strah... Obećao je da će da dođe s nekom devojkom. Zove se Milica… Droga ti je, brate, kad hoćeš da kidneš od sebe, da se malo opustiš, da nešto karaš... da ti bude bolje nego što je u ovom usranom životu... Ali... jebi ga, sve je to kratko... fora za zečeve... Kad siđeš odozgo, k’o da te je neko naguzio! Budeš, brate... u još većem bedaku. (Krle Vuga)  Marko Mićić Ćima nije „Kristina F.“ niti je Beograd „Kolodvor ZOO“, iako im je sudbina istovetna, ali pakao droge više se ne dešava „nekome drugom“. Sasvim običan beogradski tinejdžer, sa velikim očima i još većim željama, razapet između tmurne svakodnevnice, ulice i porodice, sobom svedoči užase sintetičkog veštačkog raja i sunovrat u potpunu negaciju svih vrednosti i uspomena u životu bez budućnosti. Dramatična neposrednost romana Sintetičari unosi sasvim nove relacije u bulevarsku priču o paklu droge, o otuđenjima, urušavanju sistema vrednosti i propasti mlade generacije. Ivan Zlatković gradi kompleksnu sliku o preplitanju života i smrti, o zaraznoj klici propasti na koju niko nije imun. U Sintetičarima nema pasivnih posmatrača, ko se dotakne sudbinskih prostora samouništenja beogradskih narkomana, na život više neće gledati istim očima.