Nakon smrti oca, Zahra je konačno slobodna. Odgajana kao muškarac, konačno prihvata da je žena. I odlazi od kuće kako bi prihvatila sebe, svoju ženstvenost,svoje telo, svoj život. Divno napisana knjiga, kao da sam pročitala tragičnu bajku.

Dobro je da je izašla zajedno kada i „Dete od peska“ jer se nadovezuje na nju i priča nam dalje priču o Ahmedu, koji je sada ono što je oduvek i bio, Zahra. Zahrina priča je između sna i jave jer ona sama sve tako i doživljava. Nije ni čudo što je tako jer se sudbina sa njom surovo poigrala. Zbog toga što je Zahra uhvatila trenutke lepote i slobode, ova knjiga mi je za nijansu draža od prve, ali ih doživljavam kao neraskidivu celinu.

Potresna priča o sudbini žena u islamskom svetu. Priča o devojci Zuhri koja je tek posle dvadeset godina laži i pretvaranja mogla da bude ono što zaista jeste. Ostavila je prošlost za sobom i pokušala da bude srećna. Radovala se osećaju slobode, pravu da veruje ili da ne veruje, želela da misli svojom glavom. Sretala je razne ljude, neznanac ju je silovao, a na kraju se smestila u porodicu za koju je osetila da joj je sudbinski predodređena. Tu porodicu su činili sestra i slepi brat a njeno prisustvo je donelo više života, osećanja i topline u tu kuću. Zbližila se sa bratom, razumeli su se i mogli da razgovaraju o svemu. Desila joj se kratka ali intenzivna sreća, brutalno prekinuta...Pisac jako dobro razume žene, žensku dušu, koliko okrutno žena može da povredi drugu ženu, sve odiše lepotom reči i čistom lirikom, verno su nam dočarani verski običaji i mistika patrijarhalnog islamskog društva... Sve pohvale prevoditeljki, bez njenog umeća bi naše uživanje u čitanju bilo mnogo manje.