Pitanje čemu pesnici u oskudnom vremenu aktuelnije je nego ikad ranije, iako je poezija na njega odgovorila i pre nego što je postavljeno. Sa svih ekrana trube da je život prevazišao poeziju, da su bivše muze ućutkane, da je poezija lišena moći, a pesnici značaja. Da su prošla vremena poezije koja je svet tumačila, a nije menjala, da je „više psihoanalitičara nego pesnika“... A za sve to kao da pesnici ne haju i na putu u Logos ne dižu ruke od maternjeg jezika, gledajući svoja posla i brinući svoje brige. I poput Igora Mirovića o svom trošku pišu svoje pesme, dokazujući osveštanu istinu, da pored svih izuma i raskošnog izbora, živu reč ne može zameniti ništa drugo. O onome što traje uprkos svemu odlučuju pesnici. – Matija Bećković