Pročitajte ovu knjigu i uverićete se da je Maja dramu, buru i tumbanje koje nosi energija Njujorka alhemijski pretvorila u lounge atmosferu ušuškanosti. Njoj je i ono što ne voli u Njujorku postalo podnošljivo, a nešto čak i donekle prijemčivo(dobro, \"osim baš kad mi hitna pomoć i vatrogasci zavrište iza leđa u isto vreme\"), ona je svesna da \"svaki trenutak sreće već sledećeg može da prođe\" i da se rasprši, ali je i duboko zahvalna što još nije. Zna da je snaga Njujorka u velikoj otvorenosti ali i trpeljivosti za sve što se u njemu dešava i shvata da je Njujork \"dovoljno jak da upije svaku budućnost koja mu dolazi u susret\". Samo jedan od beskrajno mnogo lepih trenutaka koje Maja opisuje je kada čuje nežne tonove saksofona kako izvode \"setnu ariju Net King Kola\" i ne samo to, ona i neprijatne, iritantne stvari sa kojima se susretne uspe da svojim stavom obavije blagošću, treba pozitivno gledati na život i dobro iskoristiti vreme jer \"vreme se topi, curi nam između gutljaja kafe\".

Ovu knjigu treba čitati dozirano - tri do četiri priče dnevno, ne više. Jedino tako će se produžiti užitak u ovoj potrazi za samim sobom. Nikada nisam bio u Njujorku, a ni u Beograd ne dolazim tako često, ali mi to nije pokvarilo doživljaj. Naprotiv. Čitanje mi je samo razbudilo maštu, otvorilo sva čula i podstaklo me u želji za putovanjem, otkrivanjem i saznavanjem. Velika preporuka.

Mnogo volim Njujork. Nisam nikada bila ali bih želela. On je centar svega što me interesuje. Film, muzika, pozorište. Čitajući ovu knjigu osećala sam se kao da sam ga već posetila. Medjutim, nije to to. Ovoga puta vidim ga drugačije nego što sam zamišljala. Hvala Majo što si uspela da nam ga prikažeš u nekom drugom svetlu. Posetiću ga nadam se nekada ali moje srce je ovde. Kao i tvoje.

Čitala sam povremeno kolumne Maje Lalević Piščević u Nedeljniku - onako, kada mi Nedeljnik dođe u ruke, ne baš redovno. Ali, jako sam ih volela. Ne mogu da opišem svoju radost kada sam u knjižari videla sve te kolumne na jednom mestu, među koricama jedne knjige. Preporučila bih knjigu svima. Iskrena je, topla, nostalgična, mudra. Odlično prenosi duh dva grada, Njujorka i Beograda, različite vrednosti njihovih stanovnika, različite pojave koje ih odlikuju, ali i ono što im je zajedničko. Dok smo ovde, kritički posmatramo svoju zemlju, često kukamo kako je drugde bolje i kako smo ovde zarobljeni, podrezanih krila. Ova knjiga pokazuje nam da tek kada odemo tamo gde nam srce žudi, tek tada shvatimo šta smo ostavili, šta smo imali, a bilo je dobro. Da li je domovina tamo, ili ovde, ili možda na obe strane podjednako? Sada vidim koliko je tačno i bolno ono što mi je drugarica koja već dugo ne živi u Srbiji, jedared rekla: Da, mi smo otišli, i svi računaju s time da nismo više tu, da smo tamo - a mi, mi smo srcem, emocijama uvek tu, nikada nismo ni odlazili. Divna, divna knjiga...

Majine priče sam (pro)čitala dva puta. Prvi put redovno sam pratila kolumne u Nedeljniku, drugi put kada sam uzela knjigu i kao da je sve počelo ponovo i svaki put plovila zajedno kroz njena razmišljanja, gledala kroz njene oči, osećala sve mirise grada koji je više od grada. Knjiga nije pročitana. Čitam je i dalje....nekim pričama se vraćam kada mi je potreban spokoj, kada tražim snagu za ulazak u novi dan, kada želim da vidim slike iz nekog drugog vremena. Knjiga i priče su kao film. Napisane tako da su mi slike onoga što je Maja videla, osetila, doživela žive i tu pred čitaocem. Film koji se odvija. Hvala za ljubav koju knjiga nosi u sebi i koju je Maja podelila sa svima koji su bili otvoreni da tu ljubav osete. I hvala Laguni za ovaj divan poklon. Inače sam knjigu dobila kao poklon od jedne sjajne mlade žene koja u sebi nosi sličnu energiju i dubinu osećanja kao Maja. Očigledno ništa nije slučajno.