Vladimir Tabašević je napisao roman-rijeku, roman koji se talasa, oslobođen stega i interpunkcijskih pravila, lirski obojen i poprskan rimom. Tom rijekom plovi glavni junak Deni, plovi pripovijedač, a za njima u stopu, opremljen perajama, plovi i čitalac. Voda je duboka, mutna, puna mulja, ali ronimo, ronimo dok nam ne nestane daha, isplivamo tek koliko da usrknemo malo vazduha, pa opet glavu u mulj. U mulju promatramo ribice, a njih ima svakakvih, velikih, malih, punih i praznih, slavnih i zaboravljenih, živih i prženih, svježih i trulih, samo nema zlatnih. Mi ih sve osmatramo i posmatramo, ali oko lovi samo jednu od njih, najmanju, najslabiju, najprazniju, nju slijedi, nju bi da uhvati, zagrli, pomiluje, napuni ljubavlju pa da je vrati u vodu da konačno vesela izvodi svoj kraul. Ne znam kako bih vam predstavila ovu knjigu, a da je u rukama osjetite ovako klizavu i migoljavu. Nadam se da sam barem nekome zagolicala pažnju dovoljno da kupi peraja i zaplovi u ovu čudesnu roman-rijeku.

Prema prozi Vladimira Tabaševića teško je biti ravnodušan. Ona vam se ili svidi na prvu loptu ili vam se ne svidi uopšte. Meni se, recimo, svidela. Prvo sam pročitao "Pa kao", pa onda "Misisipi" i mogu bez dvoumljenja da kažem da mi se ovaj potonji čini boljim. Nekako je kompaktniji, celovitiji, zaokruženiji, višeslojniji i jezički mnogo efektniji nego "Pa kao". Priča kao priča nije ništa posebno, ali mi se čini da je autor i imao želju da ona ostane u drugom planu, a da u prvom bude struktura samog teksta. Usuđujem se reći da je Vladimir Tabašević poetički prilično osvešćen autor i da će svoju najbolju knjigu tek napisati.

Sanja Mijailovic

Moram prizanti da kao pasionirani citalac svega i svacega, ovu knjigu jednostavno nisam razumeo. Uz sve teskoce u citanju i razumevanju istog, jos vise me zapanjilo ovo, gotovo botovsko hvaljenje. Mozda mi nije leglo delo, ali vi ga bas preteraste sa hvaljenjem. Ima u Laguni toliko dobrih knjiga domacih autora, koje je pravo uzivanje citati (Marko Popovic, Goran Markovic, Vuk Draskovic, Nenad Stefanovic....).

Тешко би било описати радњу овог романа, јер је он, стриктно говорећи, и нема. Његова радња је Дени, његово дјетињство и све епизоде које су утицале на развој његове личности.<br />Стил писања романа је веома слободан и нешто по чему се издваја у мору сличних романа. Реченице су слободне да ландарају по свим угловима ума и из њих црпе снагу. Често се протежу по читавим страницама, претварајући се у набрајалице без очигледног смисла све док не дођу до тачке и своје потпуне смислености којој су толико тежиле. Мана оваквог стила је то што се читалац лако потопи у ријеци рјечи и зареза, те се (бар у мом случају) мора често враћати те поново хватати ток мисли које јуре муњевитом брзином. Међутим, када се препустите пишчевом току мисли уживаћете у начину на који рјечи и мисли, као домине, једна другу повлаче док се све не изговоре и на крају вас оставе са широм сликом своје смислености.

Mislim da je ova knjiga mnogo jača, bolja i veća od potonje. Neverovatno je dobra. Iskrena preporuka.