Ova knjiga je tragedija jednog talenta. Ne biti u mogucnosti u da iskoristite svoj potencijal i ostvarite zivotnu svrhu koja je veca i od samog zivota je, zaista, jedna tragedija. Slozila bih se sa prethodnim komentarom da smo svi mi Manja jer ako smo uspeli da se pronadjemo u knjizi, znaci da i mi od zivota trazimo vise i smatramo daje samo zivot u kome pronalazimo pravu ljubav vredan zivljenja. I ne krivim je sto je ostavila Filipa jer kao i njen dever, Vasil, shvatam da stvari nisu bas tako crno bele. Ima tu dosta nijansi. Mogu samo da joj cestitam na hrabrosti da bude ono sto jeste i ponasa se u skladu sa tim, bez obzira na osudu okoline. Da je Manjina sudbina bila drugacija, svet bi bio bogatiji za jedan divan, raskosan sopran, koji nikako ne bi smeo da ostane nezapazen. Da su i same zivotne okolnosti bile drugacije, Manja bi, kao sto joj je i sam Dzojs pisao, zivela zivot punim plucima. Da su.....

Odavno nisam citala ovaj zanr i bas mi se dopala prica. Svakako tera na razmisljanje.

Sve je lakse kad imas mentora! A,dali te navodi na pravi put ili ne? Mozda samo ti vidis stvari drugacije nego sto one jesu? I sta onda kada ljudi nestanu,ili su oni tamo negde,a kao da nisu? Biti svoj nikad nije bilo lako. Jos teze je bilo uspeti u tome. Svi smo mi Manja. Neko joj se divi,neko je prezire,u sustini neko prezivi slicne stvari,a i one koje je preziru u dubini duse potajno prizeljkuju da im se desi prava ljubav. Nikad te prave ljubavi ne zavrse na velika vrata :-(

Evgenija Anđelković

Ja sam Bokeljka poreklom i unuka jedne isto tako prkosne i svojeglave zene, koja je dosla u prestonicu , da ne bi zivela po sablonu i po diktatu uniformisane gomile.Divim se svojoj baki,jer je uspela sve to da prevaziđe i da me nauci da ono sto ti Boka da, to ti i uzima, da mi pokaže da je granica između ljubavi i mržnje, života i neživljenja istog tanka. To Manja nije uspela da shvati.Dirljivo,kompeksno,potresno. Gde je granica tolerancije? Ko ima pravo da ti naredi da potisneš suštinu svoga bića? Kada proradi prkos, a kada ponos? Kolika je snaga prave ljubavi i da li ista postoji? Da li treba bežati od strasti ili se prepustiti,ako nam je to jedino nadahnuće, jedini udah života? Pročitajte ovaj roman. Pokušajte da razumete Manju. Moja baka Gina i ja smo to uspele.

Autorka je tako verno opisala čitav Manjin život da nam se čini da smo i mi tu negde,da iz prikrajka posmatramo Manju kao mladu osamnaestogodišnju devojku kad sve izgleda moguće i dostižno,kad veruje da je ceo svet pod njenim nogama,kad živi u Trstu i uči engleski kod Džojsa... A onda gledamo kako se prekidaju njeni snovi o sjajnoj budućnosti kad je primorana da ode iz Trsta zbog početka I svetskog rata i da se vrati u Kastelnuovo,malu konzervativnu sredinu.Posmatramo brak sa Filipom koji nije ispunio njena očekivanja.Zamišljala je život ispunjen ljubavlju,decom,karijerom...a dobila je jednu dosadnu rutinu,prazninu i sputanost,život je gazio i rušio njene snove.Zajedno sa njom se radujemo pojavi došljaka Marka koji joj je pružio strastvenu ljubav,gledamo kako upada u zamku telesne ljubavi,posmatramo šta se sve dešava kad se prepusti nagonima...Ostaje poruka da "...svako ima pravo i na greške i na snove..." Autorka je nadmašila sva moja očekivanja. Uistinu neverovatan,prelep roman!