Roman „Veliki pad“ je priča o jednom običnom, ponekad i užasavajuće dosadnom danu, a moglo bi se reći i životu, koji zadobija svoj smisao, ništa manje i vrednost, samo kroz sjajno Handkeovo pripovedanje. “Veliki pad“ je priča namenjena onima koji od književnosti ne očekuju da ih razonodi već da im otvori neke nove ideje, ponudi nove uglove posmatranja na svet, da ih otrgne od svakodnevice, uspori, natera da promisle. Vrednost Handkeove proze treba tražiti u jeziku i zapažanju. Iz rečenice u rečenicu pratimo jednu meditaciju i lične doživljaje Handkeovog junaka u susretu sa svetom gde više niko ne želi da bude spasen. Ako je moguće njegovo delo uporediti sa trčanjem, onda bi to pre bio maraton, nego trka na sto metara. Ili još preciznije - bilo bi to pešačenje. Lagano i besciljno. Hodanje koje se ne pruža samo kroz prostor, već i kroz vreme. Ovaj roman me je, da budem iskren, na početku poprilično mučio dok nisam shatio da je hodanje zapravo način govorenja, i onda sam usporio.

Код Хандкеа, схватате, никада није кључ толико у томе о чему се приповеда (овде нема радње у оном типичном \"занимљивом\" стилу, са све уводом, перипетијом и кулминацијом) већ приступ и начин на који Хандке пише, углавном кроз ток мисли и превирања неког главног јунака. <br />Овде се тај ток дешава услед, попут сна нествараног, хода једног глумца.<br />Пратимо његов дан од буђења, поласка из предграђа, преко поља и шума, ка центру метеополе, да би му председник уручуио награду (мада све више схватате да то уопште није мотив његовог хода), па до враћања у предвечерје...<br />Ова књига приказује целокуоност данашњице, од природе, забачене, нетакнуте па до њених поплочаних делова који су постали градови, метеополе, у једну такву и он сад иде, у таквој се налази; па до људи: од председника државе преко оних старих и младих, безнадежних, срећних, вештачки срећних до стварно срећних. Можемо рећи да је узорковао разне групације и ситуације, уз нешто симболике, и тако \"прошетао\" кроз слику и анализу данашњице.

U &bdquo;Velikom padu&ldquo; pratimo zbivanja u životu jednog glumca, jednog otuđenog čoveka, konfuznog u glavi, u toku jednog jedinog letnjeg dana. Ova priča predstavlja suštinsko putovanje kroz samo pripovedanje. Naš junak, Glumac, više nije tako mlad i izgubio je strast za glumom, ali uskoro će morati da se vrati svojoj profesiji. Već sledećeg dana. On je &bdquo;manje-više ja&ldquo;, jednom prilikom je izjavio Handke. Sličnost je verovatno u tome što i jedan i drugi teže tome da se udalje od bučne stvarnosti i ujedine se sa mračnom unutrašnjošću svoje duše. Glumac se u &bdquo;Velikom padu&ldquo; budi negde na periferiji velikog grada, reklo bi se Pariza, uz zvuke oluje koja besni napolju, u krevetu žene koja nije prisutna, žene koja mu se dopada i koju ceni, ali prema kojoj ne oseća ljubav. Jutarnje nevreme daje mu do znanja da više nije u stanju da sopstvenom snagom prekorači prag banalnosti svakodnevice.

Prevod nije baš najbolji, mnoge rečenice su prilično nespretno skrojene. Iako je prevodilac preveo 27 dela Handkea to ga izgleda ne čini dovoljno dobrim za ovako nešto. Jednostavno se oseti manjkavost i slabost rečenice.

Ovo me malo podseca na Stanislava Lema. Ko voli dugacke opise svega i svacega, a da se u stvari nista zanimljivo ne desava, onda ce mu ovo biti dobro delo. Meni je bilo veoma dosadno i naporno da citam - od pocetka do kraja.<br /> Mozda je problem u prevodu, kao sto je neko napisao u komentaru, mada sumnjam.