Dobrilo Nenadić

Dobrilo Nenadić (Vigošte kod Arilja, 1940 - Arilje, 2019), stekao je književni ugled i slavu već svojim prvim romanom Dorotej (1977), koji je otad doživeo 14 izdanja, osvojio nagrade: „Meša Selimović“, „Zlatni bestseler“, „Prosvetinu“ i nagradu NBS za najčitaniju knjigu 1999, a preveden je na ruski, engleski, poljski i slovenački jezik, i ekranizovan 1981. godine. Posle toga objavio je romane Kiša (1979), Vreva (1981), Poplava (1982), Statist (1983), Divlje zvezde (1985), Roman o Obiliću (1990), Polarna svetlost (1995), Despot i žrtva (1998), Uragan (1999), Brajan (2000), Sablja grofa Vronskog (2002), Pobednici (2004), Mrzovolja kneza Bizmarka (2005), Hermelin (2006), Gvozdeno doba (2009), U senci crne smrti (2011) i Vreme kokoški (2013). Pored toga objavio je dramu Magla (2004), novelu Ahilije (1996) i knjigu odabranih intervjua sa autorom Razgovori (2007). U svim njegovim romanima, kako primećuju kritičari, „uvek je više kazano nego što je napisano“, a u istorijskim sagama Nenadić je „pratio najmanje dva osnovna tematska toka – istorijske teme iz bliže i dalje srpske prošlosti i socijalne procese i događaje iz svakodnevnice naših malih varoši... Njegova proza uvek ima logičan narativan tok, brojne asocijativne meandre, jezičku svežinu lokalnog govora i temperaturu i boju specifičnog humora koji se često oglašava i oštrom satirom“ (Milenko Pajić). Dva puta dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (Dorotej 1978. i Despot i žrtva 1999), nagradu „Meša Selimović“ 1998. za roman Despot i žrtva, „Račansku povelju“ za romane sa istorijskom temom (povodom romana Brajan), „Svetozar Ćorović“ za roman Pobednici 2005, „Bora Stanković“ za roman Mrzovolja kneza Bizmarka, Biblios 2001. za ukupno stvaralaštvo, Povelju za životno delo Udruženja književnika Srbije 2006. i druge.