„Mirko Kovač, poslednji veliki pisac velike potonule Jugoslavije, daruje nam, evo, svoje poslednje napisane stranice, svoj književni testament. Zahvaljujući njemu vreme koje se udaljava postalo je vreme koje nije izgubljeno u maglama i tami prošlosti, postalo je vreme koje nam je blisko, vreme koje se vraća. Mirko Kovač, pisac sa harizmom, pisac velikog dara, izvornog talenta, nastavlja da živi u svojoj literaturi, zajedno sa svojim čudesnim i fascinantnim likovima.“ Filip David
„Vrijeme koje se udaljava veličanstveno je ostvarenje i posljednji rukopis na polici jedne autorske, borhesovski shvaćene vječne biblioteke, kojom se zaokružuje i opkružuje jedna neponovljiva spisateljska imaginacija.“ Đorđe Krajišnik
„Vrijeme koje se udaljava, posthumni roman-memoari Mirka Kovača, predstavlja nesumnjivo remek-delo. Ključni razlog za ovu tvrdnju jeste činjenica da iz ove knjige neprekidno izbija radost pripovedanja, onaj duh priče koji uživa u samom sebi, koji čak i kada se bavi stvarima koje ni najmanje nisu prijatne širi oko sebe pozitivnu energiju i nagrađuje čitaoca upravo neprevaziđenim osećanjem radosti.“ Vladimir Arsenić
„Ova knjiga je i dragoceno i pouzdano svedočanstvo o kulturnoj politici i političkoj kulturi u periodu posle Drugog svetskog rata, pre svega o 60-im i 70-im godinama prošlog veka u Beogradu, kada Kovač intenzivno sarađuje i druguje sa najznačajnim književnicima, slikarima, filmskim i pozorišnim umetnicima tadašnje Jugoslavije, prkoseći svojim intelektualnim angažmanom stegama cenzure tada veoma rigidnog sistema. Ovo su priče o susretima intelektualaca između kojih je postojalo uzajamno poštovanje, ako ne veće ili manje prijatelјstvo, o njihovoj borbi sa represivnim aparatom i cenzurom, o njihovim zajedničkim nastupima u javnosti, ali i sukobima i razmimoilaženjima.“ Zdravko Petrović
Свако ко данас критикује Мирка Ковача и налази му замерке (било на књижевном, било на политичком, било на националном пољу), треба да прочита ову књигу, у којој ће, без претеривања, наћи још неке аргументе за још оштрију критику Ковача. Добра је књига, то стоји, можда једино није требало оно у претпоследњем поглављу (о историјату Ковачеве тазбине). Но, мемоари су типични за човека какав је Ковач био: у СФРЈ бунтовник, бегунац од војске, швалер и мангуп, доцније заговорник југословенства и наднационалности (вероватно само симболично), а онда кад Југославије више нема, не сваљује кривицу на сецесионисте него на браниоце те државе. Како год, вреди прочитати ову књигу, доста тога се може из ње сазнати, има и пишчевих маштарија које су ионако прозирне, а тек се након ове књиге може добити целовит профил Мирка Ковача. Добра књига, леп стил писања (ту и тамо српско-хрватско мешање терминологије), а најкориснија за неумољиве критичаре Ковачевих политичких ставова.
0
0
Njegovu testamentarnu knjigu (tako je nazvao Filip David) "Vreme koje se udaljava roman-memoari" dočekao sam sa skepsom – verovatno je opet zaboravio zavičaj. Bio sam, na moju radost, opovrgnut i vrlo prijatno iznenađen. Kovač je svojim majstorskim pripovedačkim umećem, već davno izgrađenim ličnim stilom, praveći od svakog susreta priču koja se pamti, napisao tople priče o majci, ocu, o baki, čak i o prababi. To je bio ključ za ukidanje mojih zamerki – takav talenat, a uvek o nečemu tuđem – bilo je to ono što mi je smetalo da ga prihvatim kao književnog velikana. U tekstu o ocu on na jednom mestu kaže "našao se na onoj visini kad se mogao osjećati mirnim i sabranim, jer odatle se vidio put kojim će otići; o, pa to je ta divota nadahnuća, jer svatko će od nas u jednom času progovoriti jezikom koji je do tada bio negdje zapretan." On je tim jezikom progovorio u ovoj knjizi.
Moja iskrena preporuka za ljubitelje dobre knjige, a za one koji smatraju da poznaju našu književnost i obaveza.
