5 pisaca kojima se nisu u potpunosti dopadale vlastite knjige

Upravo ste pročitali fantastičnu knjigu i želili biste da svoje utiske odmah podelite sa drugima. Naravno, činjenica da čitate knjige jasan je pokazatelj da nemate pravih prijatelja, što znači da ćete morati da se okrenete internetu. Vašu naivnu potragu za inteligentnom diskusijom ubrzo prekida lavina komentara ostalih korisnika, koji govore kako je knjiga užasna i nabrajaju počinjene prestupe. Da li ste ikada razmotrili mogućnost da su autori nekih od tih komentara i sami pisci?

10. Tolkin i vilenjaci

Dž. R. R. Tolkin je bio vrhunski poznavalac jezika. Pored toga što je bio jedan od najistaknutijih pisaca sa engleskog govornog područja, Tolkin je bio i eminentni lingvista koji se bavio prevođenjem sa staroengleskog. Ne možemo, naravno, zaboraviti ni jezike koje je stvorio za potrebe mitskog sveta Srednje zemlje. Ipak, u „Gospodaru prstenova“ upotrebio je jednu reč zbog koje se kasnije pokajao. Jednu grupu bića u romanu nazvao je „vilenjacima“. Ono što ga je mučilo nisu bili vilenjaci kao takvi, već način na koji su čitaoci razumeli njihovo ime.

U jednom pismu on navodi da je upotrbivši reč „vilenjak“ napravio veliku grešku, jer je ta reč u mašti čitalaca izazivala asocijaciju na krhka vilinska stvorenja šiljatih ušiju. U piščevoj glavi vilenjaci su bili stasita bića markantnog izgleda i dostojanstvenog držanja. Ono što je imao na umu bili su likovi kakvi se pojavljuju u keltskoj mitologiji i stvaralaštvu Edmunda Spensera. Tolkin za ovaj „semantički zločin“ nije krivio nikog drugog do Vilijama Šekspira. Smatrao ga je tvorcem moderne predstave o izgledu vilenjaka. Isticao je ipak da, uprkos ovoj zamerci, prema Bardu gaji izuzetno poštovanje.

9. Agata Kristi je nameravala da ubije gusku koja joj je nosila zlatna jaja

Lik Herkula Poaroa, ekscentričnog belgijskog detektiva briljantnog uma, nastao je mašti slavne Agate Kristi. Reč je o najpopularnijem junaku o kome je engleska književnica ikada pisala. Kasnije se saznalo da je Kristijeva lik Poaroa mrzela iz dna duše. Smatrala je, naime, da nije uspela da ga predstavi onako kako ga je zamišljala.

Još dok je Poaro sticao popularnost i pre nego što je počela da planira kako da ga se otarasi, autorka je bila nezadovoljna time što njen junak šepa i što je suviše star, a problem je predstavljala i njegova nacionalnost. Međutim, kada je detektiv postao „odvratni, nadmeni, iritantni, egocentrični mali dripac“, odlučila je da ga ubije. To je i učinila u romanu nastalom 1945. godine, ali velika  zarada koju su joj donosile ove knjige naterala ju je da se predomisli i rukopis zaključa u sef. Nastavila je da piše o junaku koga je prezirala. Roman „Poaroova zavesa“ objavljen je tek pred njenu smrt.

8. Dikens i Fejgin u „Oliveru Tvistu“

Dikensov lik Fejgina u „Oliveru Tvistu“ je užasna karikatura Jevrejina koja je trebalo da posluži kao zli antipod dobroti koju u sebi nosi protagonista romana. Fejgin je podmukli kriminalac koji predstavlja otelotvorenje svih najgorih stereotipa koji se pripisuju Jevrejima i pisac nam bez ustezanja stavlja do znanja da je jevrejsko poreklo glavni izvor njegove zlobe.

Dikensovi nazori bili su proizvod vremena u kome je živeo. On je Fejginov lik uobličio u skladu sa odnosom viktorijanskog društva prema jevrejskoj manjini. Antisemitizam je bio uobičajena pojava, a Dikensovo delo je samo odraz te istine.

Kao što se i moglo očekivati, Jevreji nisu bili oduševljeni činjenicom da su predstavljeni kao oličenje zla i pokrenuli su kampanju kojom su želeli da primoraju Dikensa da prizna grešku. Dikens im je odgovorio da on lično nije antisemita, ali da je „nažalost istina da su se u vreme kada se odvija radnja romana tom vrstom kriminala bavili Jevreji.“

Dikens se kasnije sprijateljio sa jednim jevrejskim bračnim parom i 1869. odlučio da prepravi delove „Olivera Tvista“. Često je izjavljivao da je naneo „veliku nepravdu“ jevrejskom narodu, a kako bi se iskupio, iz poslednjih petnaest poglavlja knjige je uklonio reč „Jevrejin“ i lik Fejgina oslobodio klasičnih stereotipa.

7. Stiven King odlazi u bioskop

Adaptacije dela Stivena Kinga uobičajena su pojava, a pisac je poznat po tome da često iznosi svoje mišljenje o tome u kojoj meri se filmska verzija razlikuje od originalne priče. Kingove zamerke su ponekad veoma oštre i ne poklapaju se sa konsenzusom kritičara. Najočigledniji primer bila je Kjubrikova verzija „Isijavanja“, koja se Kingu nije ni najmanje dopala. Kingovi komentari su inače uglavnom dobronamerni i uvek je spreman da ukaže na pozitivne aspekte adaptacija svojih dela. Jednom prilikom otišao je i korak dalje.

Frenk Darabont, režiser „Bekstva iz Šošenka“, preneo je na veliko platno 2007. godine Kingovu kratku priču Izmaglica. Priča govori o ljudima zarobljenim u prodavnici koju okružuje misteriozna magla. Film prilično verno prati izvorni materijal, ali na samom kraju dolazi do odstupanja. Glavni junak ubija sve pripadnike grupe kako bi ih poštedeo užasne sudbine. Samo nekoliko sekundi kasnije, u pomoć stiže vojska. Kingova priča ima sasvim drugačiji završetak.

Pisac je, kao što se i očekivalo, morao da prokomentariše promenu. Bio je oduševljen. Izjavio je sledeće: „Voleo bih da sam se ja toga setio... Da jesam, sigurno bih tako završio priču.“ To je velika pohvala. Pisci su veoma retko spremni da priznaju da je tuđe viđenje njihovog dela bolje od originala.

6. Pisac naučne fantastike odbacuje knjigu koja ga je proslavila, nazivajući je propagandom

Stanislav Lem bio je poljski pisac koji je stvarao u doba Hladnog rata. Na Zapadu je najpoznatiji po romanu „Solaris“, objavljenom 1961. godine, po kome je Andrej Tarkovski snimio čuveni film. Lem je, međutim, slavu stekao već po objavljivanju svoje prve knjige. Reč je o romanu „Astronauti“, čiju je šezdesetogodišnjicu objavljivanja Gugl 2011. godine obeležio jednim od svojih „dudlova“.

Ovaj naučnofantastični roman, čija je radnja smeštena u 2003. godinu, govori o otkriću svemirskog broda sa Venere koji je bio odgovoran za incident u Tunguskoj oblasti 1908. godine. Pisac se kasnije javno odrekao romana, nazivajući ga komunističkim propagandnim smećem.

Gađenje prema vlastitoj knjizi u piscu je izazivao naivan i idealistički način na koji je u njoj prikazao komunizam. U viziji budućnosti sa kojom se srećemo u romanu, komunizam je početkom 21. veka dominantna ideologija u svetu. Mladi naučnici i avanturisti, oslobođeni stega kapitalizma, postižu podvige u polju inženerstva i nauke. Otkriće svemirske letelice sa Venere omogućava protagonistima da se zapute u misiju na tu planetu. I sve to zahvaljujući slavi komunizma.

Autor: E. M. Keris
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković