Vladimir Tabašević: Sajam Hijeroglifa

Počasni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu je Egipat. Egipatska književnost, zajedno sa sumerskom,  smatra se istorijski prvim oblikom pisane reči; a oblici tih reči – vizuelno uobličene reči – ako ih možemo zvati rečima uopšte – ispisivane su „slovima“ koja zovemo hijeroglifi. Ne znam puno o hijeroglifima, ali znam dovoljno da svojim rečima i slovima prikrijem to neznanje. Dovoljno sam vešt u jeziku da mogu dugo da krijem svoja neznanja. Neznanja na svaku temu – a kamoli na temu jezika i hijeroglifa – u stanju sam da, baš u jeziku, jezikom, sakrivam sjajno. Kao znak tog nedovoljnog poznavanja hijeroglifa, mogao bih da odaberem neki nasumičan vizuelni oblik. Na primer – Ä. Tako bih dočarao, pokazao, da iako ne poznajem dovoljno istoriju hijeroglifa – nekakve činjenice o hijeroglifima – razumem njihovu funkciju. Pokazao bih da vešto baratam sa razlikom između dva tipa znanja: „znati činjenice“ i „znati kako“, i priča bi počela samo tako. Jer neophodno je, naravno, ispričati priču. Čak i ta ptica koja je iscrtavana toliko puta da je postala pojam umesto crteža, mora pored sebe istrpeti još nešto – mora ili biti lovljena, ili leteti, da bi imala smisla. Da ne bi bila puka ptica, naslikana.

Kako ispričati pticu, to je pitanje? E tako i ja – glavom i bradom – Vladimir Tabašević, nepouzdan pisac, nepouzdanog imena, koji razmišljam kao da razmišljam na hijeroglifima, krećem se ovogodišnjim Sajmom knjiga, kao kakav nevešti Šampolion, tumačim, na sve strane oko sebe, sve te silne logoe, sve te silne panoe, reklame, simbole, izdavačke kuće, marke, brendove, sve to što se nakačilo na život koji ja bar – a pouzdano znam još neke – zovem književnošću; i zaista – ne umem da dešifrujem to sve što piše na sve strane oko mene, sav život koji pretpostavljam da je postojao čim je imao u sebi silu jaču od sebe da se ispiše, pa da se, zatim, uobliči u knjigu, da bismo ga onda „ulogoizirali“, hijeroglifizirali u ime tržišta i potpuno zataškali sve ono u njemu živo, raznim znacima isplativosti, merkantilnosti. Ne mogu, naposletku, da shvatim ni sebe – kako se to desilo, kada mi se, iza leđa, potkralo, kako mi se ušunjalo u srce to da biram reči, i da ne kažem ono što zaista mislim, jer ću, govoreći ono što zaista mislim, uskočiti naposletku sebi u usta. I na ovogodišnjem sajmu, vidim, dakle, namesto svake ispisane reči, namesto svakog imena pisca, jasan simbol – $, i ne treba zaista biti Šampolion da bi se proniklo u značenje hijeroglifa tržišta koje odnosi prevagu i nad maternjim jezikom do kojeg nam je, kano, toliko stalo. Jedino je važno još nas pisce ubediti da se od književnosti, „znate, ne može živeti“, i onda nas pustiti na milost i nemilost dociranja raznih markentiških „magova“ koji će, snishodljivo, kao s analfabetama, s nama pričati samo naizgled istim jezikom, o naizgled istim problemima. Dragi izlagači i ostali saučesnici, i mi pisci ponešto umemo da protumačimo i da razumemo. Imajte to na umu dogodine. Čast Egiptu.

Izvor: NIN