Autor romana „Kraj samoće“ govori o uspehu svog romana, o tome kako ga je to iznenadilo i kakvo je osećanje kad se i najskrivenije nade ostvare. Isto tako, u ovom intervjuu ćete saznati i kome je namenjen ovaj roman, a samim tim i razumeti tajnu njegovog uspeha.

Vaš roman „Kraj samoće“ postigao je veliki uspeh. Proveo je više od godinu i po dana na listi bestselera. Kako ste se osećali?

Zaista neverovatno. Nikada nisam bio toliko napet kao pred njegovo objavljivanje. Kao prvo, zato što sam ovu knjigu, koja mi lično mnogo znači, pisao sedam godina. A kao drugo, zbog toga što nije bilo odbrambenog štita. Nisam želeo da se sakrijem iza pisanja, već da oni koji su rano ostali bez roditelja čitajući knjigu shvate da ih neko razume. Odrekao sam se ironije, a to ljude čini još ranjivijim. Nisam bio siguran da će iko želeti da čita tako melanholičnu knjigu. A ne samo da se dobro prodavala, već sam i od čitalaca dobio takvu podršku da sam bio zatečen. Naravno, mnogi su skloni da spolja umanjuju očekivanja, ali da u potaji gaje nade u uspeh. Uspeh te knjige je prevazišao i moje snove. Nisam imao vremena ni da razmišljam o tome jer sam istovremeno non-stop bio na turneji, prvo u zemlji, a zatim i u inostranstvu. Tek sada polako postajem svestan onoga što mi se dogodilo i pre svega sam zahvalan što ću, bar u narednih nekoliko godina, moći da se posvetim isključivo pisanju.

Koliki je značaj čitanja za Vas lično?

Više puta me je spasla pomisao da nisam sam. Pored toga, dopada mi se ideja da film ili pesma mogu da se završe, dok roman pre podseća na crno-beli arhitektonski plan pred očima čitaočeve mašte. Odjednom se pojavljuju boje i emocije koje variraju u zavisnosti od toga ko drži knjigu u rukama. Ako bi mi se dopao neki roman, čitao bih ga više puta, da odgonetnem kako funkcioniše. Kako izvanredan autor, kao što je recimo Išiguro, opisuje naizgled beznačajne anegdote, kako obrađuje sećanja. Kako je Muliš usavršio vremenske skokove u svom remek-delu „Atentat“. Kako Mekalersova, Irving ili Francen kreiraju snažne likove? To su pitanja koja volim da postavljam prilikom čitanja. Moji odgovori ne moraju biti tačni, ali mi pružaju inspiraciju.

A pisanje?

Pisanje mi omogućava da zamršenom klupku nekontrolisanih misli dam formu priče, ili da ih bar pretočim u reči. Često me iznenadi ono što posle višečasovnog kucanja zateknem na ekranu kompjutera. Ponekad ume da bude izuzetno teško. Tada znam da se radi tek o osećaju o kome treba dobro promisliti. To je neka vrsta razgovora sa samim sobom.

Na čemu sada radite?

Kada je objavljena knjiga „Kraj samoće“, osetio sam olakšanje. Morao sam da napišem knjigu priča, a onda me je, pre svega, obuzelo osećanje slobode. Tada sam počeo da razmišljam o čemu bih, oslobođen spoljnih očekivanja, još želeo da pišem. Sledeći roman odvija se u jednoj zabiti u Misuriju 1985. Leto dugo traje, dešavaju se prvo prijateljstvo, prva ljubav, prva smrt i odrastanje. Tu je i stari bioskop i tajne ovog mesta. Opisuje kakav je osećaj imati šesnaest godina i provesti leto na pragu nečeg velikog… Priču su inspirisale osamdesete i filmovi o odrastanju Džona Hjuza kao što su „The Breakfast Club“ i „Ferris Buellerʼs Day Off“, ali i „Stand by Me“. Možda će zvučati smešno, ali nikada do sada nisam osetio takvu radost u pisanju kao sa ovom pričom i likovima, ni izbliza.

Koliko daleko ste odmakli?

Daleko. Radim na tome već dve godine, ali zapravo sve ide iznenađujuće lako i često iz prvog pokušaja. U svakom slučaju, roman će se pojaviti za par godina. Pomalo me plaše filmovi o osamdesetim koji se pojavljuju u poslednje vreme, kao i nove sezone serije „Stranger Things“, koji će obrađivati leto 1985. i slične teme. Ali ubeđen sam da nije mudro brzo izbaciti novi roman.

Zašto?

Imao sam izuzetnu sreću sa „Krajem samoće“. Takvu sreću treba ceniti. Ako bih odmah objavio novi roman, to bi podrazumevalo pritisak, uzbuđenje i nove turneje, ne bi bilo vremena za razmišljanje. Želim da razumem ono što se dešava i da, na kraju krajeva, uživam u tome. Naročito zato što je moguće da je ovakav uspeh bio slučajnost. Pre svega, ne želim da objavim sledeću priču pre nego što osetim da sam učinio sve što sam mogao, a za to je potrebno vreme. Osećam se ugodno između dva romana i želim da to potraje.

Izvor: benedictwells.de
Prevela: Jelena Tanasković
Foto: Roger Eberhard