Sećanje na Džordža Orvela: Kada je Džordž Orvel jedva izbegao smrt
Erik Artur Bler, poznat kao Džordž Orvel, britanski pisac kog je londonski Ekonomist opisao kao „možda najboljeg hroničara engleske kulture“ u 20. veku, umro je 21. januara 1950. u Londonu.
Foto: DepositPhotos
Orvel je upamćen kao literata koji je prorekao totalitarnu budućnost, poznat po delima „1984“ i „Životinjska farma“, ali je to jednostran pogled na rad i delo velikog pisca.
Rođen je u Motihariju, u provinciji Bengal, u tada britanskoj Indiji, 25. juna 1903. godine. Danas je Motihari sastavni deo države Bihar.
Potonje iskustvo boravka u Indiji odrediće u značajnoj meri Orvelov pogled na svet, a njegovo delo „Burmanski dani“ o tome jasno svedoči. U to vreme Burma, danas Mjanmar, bila je sastavni deo britanske Indije, a Orvel je u toj oblasti boravio službeno, kao policajac. Orvela je doživljeno u Burmi preobrazilo i sa pozicije predstavnika vlasti u toj koloniji on će izrasti u protivnika kolonijalizma.
Cenzura u Engeskoj
U Burmu se uputio iz egzistencijalnih razloga, pošto u Britaniji nije uspeo da pronađe „mesto pod suncem“. U Engleskoj, gde je doveden kao beba, teško se snalazio. Školske formalnosti nije voleo, a tokom studija se više bavio temama i knjigama po svom izboru i ukusu, što je vodilo lošim rezulatima.
U Burmi je boravio od kraja 1922. do pozne 1927. godine. Pošto se razboleo, tokom oporavka u Britaniji odlučuje da se ne vraća u kolonije. Tamošnje iskustvo obelodaniće u knjizi „Burmanski dani“ (1934).
Te 1928. sasvim sigurno odlučuje da se posveti pisanju. Njegov prvi objavljeni tekst pojavio se te godine, u Parizu, dobrotom Anrija Barbija, „Cenzura u Engleskoj“. Tumačio je da je uspon „puritanske srednje klase“, koja je, po njemu, bila moralno isključivija od aristokratije, pomogao pooštravanju cenzure u Britaniji 19. veka.
Pseudonim i zatvor
Iz tog vremena datira njegov književni pseudonim, uzeo ga je po reci Orvel u grofoviji Safok.
Pod utiskom Džeka Londona, zbog ljubopitljivosti, ali i kao osoba bez redovnih prihoda, boraviće među ljudima sa dna, po domovima za beskućnike, čak i u zatvoru. Osim iskustva londonskog Ist Enda živeo je i u Parizu, takođe među izopštenima. Njegov brutalan opis pariske javne bolnice, pošto je ponovo teško oboleo, poslužiće kao predložak italijanskim autorima poznatog šaljivog stripa „Alan Ford“.
Tako nastaje delo „Niko i ništa u Parizu i Londonu“ (1933). „Put za Vigan“ (1937) imaće takođe delom sličnu, socijalnu, tematiku. Od 1932. do početka 1934. radio je i kao nastavnik u Engleskoj.
Iako ga danas najviše pamte po romanima, tokom najvećeg dela života Orvel je zapravo bio poznat po žurnalistici, kritikama, esejima, recenzijama, kolumnama. Autor je stotina recenzija i kritika knjiga, filmova.
Metak u grlo
Krajem 1936. zaputio se u građanskim ratom zahvaćenu Španiju, kao dopisnik.
Henri Miler, poznati pisac, nastojao je tada da ga odgovori od angažovanja na strani republikanaca, zapravo komunista, tvrdeći da je idealizacija te vrste neosnovana. Ratovao je na frontu u Aragoniji, i prema Madridu.
Fašistički snajper pogodio ga je u grlo, a Orvel je pravim čudom izbegao smrt. Teško je doživeo sukobljavanja unutar republikanskog fronta. Opredeljujući se za anarhiste, iz Španije je jedva izvukao živu glavu.
Ponovo se teško bolestan na plućima mesecima oporavlja, ovoga puta, po preporuci, u Maroku. Utisci iz Španije obelodanjeni su u knjizi „Kataloniji u čast“ (1938). U osnovi ostao neka vrsta levičara, ali nikada u tom smislu nije bio jednostran.
Tokom Drugog svetskog rata pokušao je da se prijavi kao dobrovoljac. Britanske vlasti odbile su ga zbog zdravstvenog stanja. Angažovan je ipak potom kao saradnik Bi-Bi-Sija, gde je vodio program za Indiju.
Kritika Moskve
U tom periodu piše delo „Životinjska farma“. Iako završeno početkom 1944, ispostavilo se da u Britaniji niko nije hteo da ga objavi. Publikovano je tek po okončanju Drugog svetskog rata, zbog opreza u odnosima sa Moskvom. Delo je shvaćeno kao kritika sovjetskog modela.
Njegov najpoznatiji rad, roman „1984“, objavljen je leta 1949. Orvel ga je pisao najvećim delom boraveći na ostrvu Jura, na Hebridima, u Škotskoj. Sam je pominjao da ga je život na tmurnom, hladnom, severnom ostrvu naveo da uobliči tako mračan tekst. Neposredno pre toga iznenada je umrla njegova supruga. Potom, u tom periodu, on je težak tuberkulozni bolesnik. To delo je otuda bilo plod niza turobnih okolnosti.
Iz tog vremena datira njegov književni pseudonim, uzeo ga je po reci Orvel u grofoviji Safok.
Pod utiskom Džeka Londona, zbog ljubopitljivosti, ali i kao osoba bez redovnih prihoda, boraviće među ljudima sa dna, po domovima za beskućnike, čak i u zatvoru. Osim iskustva londonskog Ist Enda živeo je i u Parizu, takođe među izopštenima. Njegov brutalan opis pariske javne bolnice, pošto je ponovo teško oboleo, poslužiće kao predložak italijanskim autorima poznatog šaljivog stripa „Alan Ford“.
Tako nastaje delo „Niko i ništa u Parizu i Londonu“ (1933). „Put za Vigan“ (1937) imaće takođe delom sličnu, socijalnu, tematiku. Od 1932. do početka 1934. radio je i kao nastavnik u Engleskoj.
Iako ga danas najviše pamte po romanima, tokom najvećeg dela života Orvel je zapravo bio poznat po žurnalistici, kritikama, esejima, recenzijama, kolumnama. Autor je stotina recenzija i kritika knjiga, filmova.
Metak u grlo
Krajem 1936. zaputio se u građanskim ratom zahvaćenu Španiju, kao dopisnik.
Henri Miler, poznati pisac, nastojao je tada da ga odgovori od angažovanja na strani republikanaca, zapravo komunista, tvrdeći da je idealizacija te vrste neosnovana. Ratovao je na frontu u Aragoniji, i prema Madridu.
Fašistički snajper pogodio ga je u grlo, a Orvel je pravim čudom izbegao smrt. Teško je doživeo sukobljavanja unutar republikanskog fronta. Opredeljujući se za anarhiste, iz Španije je jedva izvukao živu glavu.
Ponovo se teško bolestan na plućima mesecima oporavlja, ovoga puta, po preporuci, u Maroku. Utisci iz Španije obelodanjeni su u knjizi „Kataloniji u čast“ (1938). U osnovi ostao neka vrsta levičara, ali nikada u tom smislu nije bio jednostran.
Tokom Drugog svetskog rata pokušao je da se prijavi kao dobrovoljac. Britanske vlasti odbile su ga zbog zdravstvenog stanja. Angažovan je ipak potom kao saradnik Bi-Bi-Sija, gde je vodio program za Indiju.
Kritika Moskve
U tom periodu piše delo „Životinjska farma“. Iako završeno početkom 1944, ispostavilo se da u Britaniji niko nije hteo da ga objavi. Publikovano je tek po okončanju Drugog svetskog rata, zbog opreza u odnosima sa Moskvom. Delo je shvaćeno kao kritika sovjetskog modela.
Njegov najpoznatiji rad, roman „1984“, objavljen je leta 1949. Orvel ga je pisao najvećim delom boraveći na ostrvu Jura, na Hebridima, u Škotskoj. Sam je pominjao da ga je život na tmurnom, hladnom, severnom ostrvu naveo da uobliči tako mračan tekst. Neposredno pre toga iznenada je umrla njegova supruga. Potom, u tom periodu, on je težak tuberkulozni bolesnik. To delo je otuda bilo plod niza turobnih okolnosti.
Poređenje sa Čaplinom
Orvel je tokom čitavog života bio slabog zdravlja, imao je bolesna pluća, u više navrata jedva se oporavio, a ovaj svet napustiće ubrzo, 21. januara 1950. Imao je 46 godina.
Orvel je bio pomalo ekscentrik, kako mnogi svedoče, nespretan, poredili su ga recimo sa Čaplinom, čak je imao nadimak Laurel, po poznatom komičaru, ali je uvek bio naglašeno učtiv.
Poput njegovih paralelnih, suprostavljenih vrednosnih modela, kada je politika u pitanju i na ličnom planu je negovao naizgled suprotstavljene navike.
Primera radi, sebe je deklarisao kao ateistu, ali je zapravo bio posvećen Anglikanskoj crkvi. Ne samo da se oba puta venčao crkveno nego je tražio i crkvenu sahranu. Rado je prisustvovao bogosluženjima i pričešćivao se. Sebe je isto tako jednom opisao kao „torijevaca anarhistu“.
Orvel je bio suptilan literata, negovanog stila i istančanog ukusa, a njegovo delo imalo je nekoliko nivoa.
Orvel je tokom čitavog života bio slabog zdravlja, imao je bolesna pluća, u više navrata jedva se oporavio, a ovaj svet napustiće ubrzo, 21. januara 1950. Imao je 46 godina.
Orvel je bio pomalo ekscentrik, kako mnogi svedoče, nespretan, poredili su ga recimo sa Čaplinom, čak je imao nadimak Laurel, po poznatom komičaru, ali je uvek bio naglašeno učtiv.
Poput njegovih paralelnih, suprostavljenih vrednosnih modela, kada je politika u pitanju i na ličnom planu je negovao naizgled suprotstavljene navike.
Primera radi, sebe je deklarisao kao ateistu, ali je zapravo bio posvećen Anglikanskoj crkvi. Ne samo da se oba puta venčao crkveno nego je tražio i crkvenu sahranu. Rado je prisustvovao bogosluženjima i pričešćivao se. Sebe je isto tako jednom opisao kao „torijevaca anarhistu“.
Orvel je bio suptilan literata, negovanog stila i istančanog ukusa, a njegovo delo imalo je nekoliko nivoa.
Radost života
Osim lucidne angažovane literature sa političkom porukom, po kojoj je najpoznatiji, kod Orvela je isto tako postojala osobena radost života, otuda njegovi prefinjeni pasaži ne samo o lepoti knjige nego i o spravljanju čaja, prirodi, duvanu, mirisima i bojama hrane i pića. Pisao je o jorkširskom pudingu, tradicionalnom pecivu, mafinima, keksu, božićnom pudingu, britanskim sirevima, oksfordskoj marmeladi, opisivao zamišljen idealan pab.
Bio je u dobroj meri esteta, čak i hedonista o čemu svedoče njegovi eseji „Fina šoljica čaja“ (1946) ili „Britanska kuhinja“ (1945), „Mesec pod vodom“ (1946), a osećao je potrebu i da brani tradicionalni britanski način života.
Izvor: Tanjug
Osim lucidne angažovane literature sa političkom porukom, po kojoj je najpoznatiji, kod Orvela je isto tako postojala osobena radost života, otuda njegovi prefinjeni pasaži ne samo o lepoti knjige nego i o spravljanju čaja, prirodi, duvanu, mirisima i bojama hrane i pića. Pisao je o jorkširskom pudingu, tradicionalnom pecivu, mafinima, keksu, božićnom pudingu, britanskim sirevima, oksfordskoj marmeladi, opisivao zamišljen idealan pab.
Bio je u dobroj meri esteta, čak i hedonista o čemu svedoče njegovi eseji „Fina šoljica čaja“ (1946) ili „Britanska kuhinja“ (1945), „Mesec pod vodom“ (1946), a osećao je potrebu i da brani tradicionalni britanski način života.
Izvor: Tanjug
