Prikaz romana „Kraj samoće“
Veoma probrana, koketna imena likova često već predstavljaju jak nagoveštaj da će i cela priča u kojoj se oni javljaju biti nešto posebno i brižljivo konstruisano. Ako se dvoje mladih koji se vole u savremenom romanu zovu Žil i Alva, čovek odmah postaje nepoverljiv.
Priča koju je 1984. rođeni Benedikt Vels napisao o svojim likovima je, međutim, tužna i lepa, gotovo bajkovita. Njena tema glasi: „dvoje veoma dugo ne mogu da budu zajedno“, mada su mogli da budu zajedno već kada su se upoznali u internatu.
Ali naravno da stvar nije tako jednostavna, pa stoga moraju da se oproste na železničkoj stanici i da kroz prljava prozorska stakla gledaju kako se ono drugo udaljava, da jedno drugom daju poklone koji će biti otvoreni tek nakon više godina i da izgube jedno drugo iz vida. A onda Alva mora još i da se uda za nekog matorog prdonju, koji je slučajno poznati ruski književnik i dopisuje se s Vladimirom Nabokovom.
I muzika koja priču prati je melanholična: Vels je knjigu u celosti prožeo tekstovima pesama. U pozadini se čuju Nik Drejk, Paolo Konte dobija čak i dramaturšku funkciju, a Žil hoće Alvu da zavede pesmom „Via con me“, ali time je najpre odbija. Na žalost, ne vole baš sve žene Paola Kontea, život je zagonetan! Pesmom Bitlsa „Paperback writer“ koja se spominje već na početku autor daje lajtmotiv i nezgrapni nagoveštaj: to je omiljena pesma Žilove majke, koja će nešto kasnije, zajedno s ocem, izgubiti život u automobilskoj nesreći, a ceo roman predstavlja prevladavanje ovog za troje dece traumatičnog doživljaja, zahvaljujući kome će Žil postati pisac. I pesma „Moon river“, tematska pesmu usamljenosti koja prati Odri Hepern u filmu „Doručak kod Tifanija“, igra određenu ulogu u ovom romanu, koji nosi naslov „Kraj samoće“.
S time moraju da se bore i Žilov brat Marti i sestra Liz (zbog čega god oni morali baš tako da se zovu). Nećemo da vam odamo previše, ali možemo da kažemo da je Vels za sve svoje likove osmislio prilično komplikovane puteve do sreće. Ovaj roman ne oskudeva u udarcima sudbine i dramaturškim zapletima. Priča je ispričana kao osvrt na prošlost čoveka koji se probudio iz kome, i zato joj je na naivan, ponekad i dirljiv način svojstveno uverenje da se prošlost može promeniti, koliko god loša bila.
„Usamljenost u sebi možemo da prevaziđemo samo zajednički“, poručuje Vels, što će zavesti onaj deo čitalačke publike koji voli romane Paula Koelja, i sižee u kojima preovlađuje lepota.
Izvor: Frankfurter algemajne cajtung
Prevod: Dušica Milojković
Priča koju je 1984. rođeni Benedikt Vels napisao o svojim likovima je, međutim, tužna i lepa, gotovo bajkovita. Njena tema glasi: „dvoje veoma dugo ne mogu da budu zajedno“, mada su mogli da budu zajedno već kada su se upoznali u internatu.
Ali naravno da stvar nije tako jednostavna, pa stoga moraju da se oproste na železničkoj stanici i da kroz prljava prozorska stakla gledaju kako se ono drugo udaljava, da jedno drugom daju poklone koji će biti otvoreni tek nakon više godina i da izgube jedno drugo iz vida. A onda Alva mora još i da se uda za nekog matorog prdonju, koji je slučajno poznati ruski književnik i dopisuje se s Vladimirom Nabokovom.
I muzika koja priču prati je melanholična: Vels je knjigu u celosti prožeo tekstovima pesama. U pozadini se čuju Nik Drejk, Paolo Konte dobija čak i dramaturšku funkciju, a Žil hoće Alvu da zavede pesmom „Via con me“, ali time je najpre odbija. Na žalost, ne vole baš sve žene Paola Kontea, život je zagonetan! Pesmom Bitlsa „Paperback writer“ koja se spominje već na početku autor daje lajtmotiv i nezgrapni nagoveštaj: to je omiljena pesma Žilove majke, koja će nešto kasnije, zajedno s ocem, izgubiti život u automobilskoj nesreći, a ceo roman predstavlja prevladavanje ovog za troje dece traumatičnog doživljaja, zahvaljujući kome će Žil postati pisac. I pesma „Moon river“, tematska pesmu usamljenosti koja prati Odri Hepern u filmu „Doručak kod Tifanija“, igra određenu ulogu u ovom romanu, koji nosi naslov „Kraj samoće“.
S time moraju da se bore i Žilov brat Marti i sestra Liz (zbog čega god oni morali baš tako da se zovu). Nećemo da vam odamo previše, ali možemo da kažemo da je Vels za sve svoje likove osmislio prilično komplikovane puteve do sreće. Ovaj roman ne oskudeva u udarcima sudbine i dramaturškim zapletima. Priča je ispričana kao osvrt na prošlost čoveka koji se probudio iz kome, i zato joj je na naivan, ponekad i dirljiv način svojstveno uverenje da se prošlost može promeniti, koliko god loša bila.
„Usamljenost u sebi možemo da prevaziđemo samo zajednički“, poručuje Vels, što će zavesti onaj deo čitalačke publike koji voli romane Paula Koelja, i sižee u kojima preovlađuje lepota.
Izvor: Frankfurter algemajne cajtung
Prevod: Dušica Milojković
