„Treba da počnem da pišem i u svoje priče ubacim bol kome je tamo i mesto“, kaže Ida u romanu „Zbogom, aveti“ i nagoveštava o čemu će, zapravo, biti reči na sledećih 208 stranica, koliko ukupno ima ovo nagrađivano književno delo italijanske spisateljice Nadije Teranove.

Bol je glavni junak porodične drame, bol koji Ida i njena majka osećaju čak i 23 godine nakon što ih je napustio otac i suprug. Sebastijan nije umro, niti je otet, on je jednostavno nestao, nakon što je oboleo od teškog oblika depresije. Ida je imala 13 godina kada joj je u duši začet bol koji će odrediti tok njenog života.

Ali, nemojte se bojati da će roman „Zbogom, aveti“ pokvariti vaše raspoloženje i ostaviti gorak ukus. Suptilna elegija postignuta je jednostavnim rečenicama koje teku lagano, mirno, bez namere da vas povrede.

Idi su se vratile „uspomene koje peku“, ona diše „uzbuđen i pomahnitao vazduh“, iznad krova njene kuće je „procvetala nepravda“, ogrnuta je „omotačem od nepoznatih misli“, a pamćenje je prati jer „pamćenje ima dobre cipele i ogromno strpljenje“. Ida preživljava „nedovršenu tugu“ ali se na kraju romana ipak smeje, a to će se desiti i vama.

„Zbogom aveti“ je knjiga koja tera na čitanje bez pauze ali ne zbog iznenađenja u priči, već zbog snažnih emocija koje izaziva i katarze na kraju.
Okosnicu radnje čini dolazak Ide u svoju rodnu kuću u Mesini i susret sa majkom koja ju je pozvala da odabere šta želi da zadrži od stvari, pre nego što proda kuću. Ida na kratko ostavlja svog muža u Rimu i posao na popularnoj radio stanici, kako bi se suočila sa predmetima koji je vraćaju u detinjstvo i otvaraju ranu koja nikada nije zarasla: nestanak oca.

„… majka i ja smo živele same u vlažnoj kući i nikada nismo uspele da budemo same. Očevo ime je i dalje bilo u tanjiru za večeru, krilo se u trulom voću na kredencu… Očevo ime nas je zlostavljalo, kad smo mu ukazivale poštovanje, rugalo nam se tako što bi otišlo na nekoliko nedelja, ostavilo nas zatvorene i potištene u strahu, ali ako bismo se napregle da ga zaboravimo izlazilo je iz frižidera, iz fioke sa njegovim lekovima kojima je istekao rok upotrebe, stajalo je pored postavljenog stola; čovek koji je nekada bio moj otac posmatrao je naš život i nastaviće to večno da radi.“

Sva tri dela ove intimne knjige: „Ime“, „Telo“ i „Glas“ bave se Idinim preispitivanjima u vezi sa očevim odlaskom, ali i sa njenim odnosom sa majkom, mužem i drugaricom Sarom. Snovi puni simbola opisani su u poglavljima koji nose naziv „Nokturno“. Oni nam mnogo govore o Idinom liku, o njenim strahovima i željama.

Ostali junaci su prikazani iz perspektive glavne junakinje koja nam pripoveda u prvom licu. Zapravo, svi ostali akteri, kojih doduše nema mnogo, služe samo da upotpune karakter i osobine Ide Lakvidari, da otežaju ili pomognu njenu potragu za odgovorom, da je dovedu do zaključka: „Nijedan odgovor ne može da umiri one koji su ostali u životu. Postoji orman pun različitih odgovora koje živi biraju u zavisnosti od dana.“

Čitajući „Zbogom, aveti“ svako će otvoriti svoj orman i neće zažaliti, kao što ni Ida nije.

Suočavanje sa potisnutim osećanjima ne može se zauvek odlagati. Možda je baš sad vreme za vaš prvi korak?

Autor: Dragana Todorović